Inkviziciona čistota medija

Ima jedan stari vic iz sovjetskih vremena. Na prvom kanalu prenos govora Leonida Brežnjeva. Gledalac kod kuće prebaci na drugi kanal, gde ga dočeka jedno strogo lice s podignutim kažiprstom: Izgleda da se tebi ne dopada tovariš Brežnjev?

Srbija je tu negde. Predsednik redovno obilazi četiri komercijalne televizije s nacionalnom frekvencijom koje ga glorifikuju, a po svemu sudeći voleo bi da se što manje vide oni koji su spremni da emituju informacije koje mu se ne dopadaju, čak ga i kritikuju.

Borba za slobodu medija, koja je temelj demokratije, decenijama je front na kojem zastupnici tih sloboda nikako ne uspevaju da ostvare ključni proboj. Zapreke su silne i tvrdoglavo se ne uklanjaju. Vlast hoće punu kontrolu ne pokazujući nameru da odstupi ni za jotu. Uzalud apeli iz EU ili gunđanje marginalizovanih medija.

Poslednja epizoda medijskog egzorcizma, isterivanja đavola TV uniformnosti i njegovog uterivanja u javnost zabeležena je u Regulatornom telu za elektronske medije (REM) prilikom dodele nacionalnih frekvencija. Sve četiri ponovo su dodeljene omiljenim predsednikovim kanalima.

Nezavisno regulatorno telo odavno se pridružilo putujućem lutkarskom pozorištu u kojem se, umesto inicijalima SNS, predstavlja skraćenicom REM. Iz aktivnog stanja regulisanja medijske TV slike, što bi trebalo da mu bude posao, ovo telo otišlo je u pasivno stanje: njime reguliše vlast. Nezavisno je koliko i Kosovo.

REM je voljom vlasti postao kočničar sloboda. No, nije me medijska čarobnica iz OZ-a iznenadila svojom odlukom, već je prevršila meru obrazloženjem. Uzalud protesti nezavisnih udruženja novinara Srbije, Vojvodine i drugih da se ne poštuju zakoni i da pravila profesije ne važe za privilegovane medije u službi režima.

REM je ostao „nezavisan” branitelj televizija koje nedopustivo često ignorišu osnovno pravilo novinarstva: činjenice su svete, komentar je slobodan, pričem je Zoro osvetnik prema medijima koji se trude – ne uvek najuspešnije – da dopru i do istina koje režimu nisu po volji.

Medijski prostor je opasno podeljen i doprinosi oštroj polarizaciji zemlje. „Naši” i „njihovi”. Brutalna kontrola vlasti gura i medijske profesionalce u zamku da sami počnu da se bave isključivo temama koje izvlače afere vlasti, nepromišljene ili primitivne izjave.

Nisam ničiji advokat. Gledam ono što hoću. Daljinski je sjajan instrument demokratije. Program koji te ne zanima, ili još češće nervira, jednostavno napustiš – pod uslovom da postoji mogućnost izbora. To po unutrašnjosti zemlje nije slučaj. Tamo vladaju sovjetska TV pravila.

Postoje tehnološke mogućnosti za gledanje preko satelita, ali u zemlji u kojoj 1,5 miliona ljudi ima prosečna primanja do 30.000 mesečno, hiljadu dinara će radije dati za neke neophodne potrepštine.

Omiljena predsednikova „američka” televizija N1, na primer, pokriva oko 40 odsto stanovništva, 35 gradova i mesta, a i to im je raznim mahinacijama smanjeno s ranijih 60 procenata. U Vranju ili Subotici mogu da gledaju jedino TV aktuelnosti na jednom od nacionalnih kanala, koji tako prikazuje i tumači rat u Ukrajini da bi mu pozavideo i glavni kremaljski propagandista Vladimir Solovjov.

Nije reč samo o kontroli programa, već i distribucije, jer ne postoje uslovi za fer tržišnu utakmicu. Telekom, miljenik vlasti, postavlja se kao monopolista. Rivali se na razne načine – mahom neprihvatljive u liberalnoj demokratiji slobodnog tržišta – izbacuju iz konkurencije. Vlasnici se pritiskaju kako bi se kontrolisao program. Velika igranka sredstvima svih nas građana.

Ova vlast prihvatila je različitost kad je reč o LGBT zajednici. Bilo je to po principu daj da nešto učinimo za EU, a da nas malo košta. Različitost u medijskoj sferi je, međutim, fatamorgana. Oko toga nema popuštanja.

Kritike sa Zapada vladajuće političare više uveseljavaju nego što ih brinu. Odlučni su da strojevim korakom marširaju od jedne do druge izborne pobede, a to je mnogo izvesnije uz kontrolu informacija i vladavinu dezinformacija, skrivanja korupcije i blaćenja političkih rivala koji nemaju mogućnost da uzvrate u istom ringu.

Predsednik shvata da se njegova vlast najbolje čuva upravo u vakuumu sloboda. Njemu najveću opasnost ne predstavljaju moguće evropske izolacije Srbije, već evropske integracije u kojima bi morao da se poštuje pluralizam medijskih sloboda.

Ostaje još jedna prilika: dodela pete nacionalne frekvencije. Jedna televizija drukčijeg koncepta od prorežimskog morala bi da postoji na nacionalnom nivou pa da slobodu informisanja uživaju svi građani Srbije.

Ukoliko ne želi da nastavi s podelama u društvu, za koje je kolosalno odgovorna, vlast bi drugovima i drugaricama iz REM-a morala da prenese poruku da bi bilo poželjno da petu frekvenciju dodeli ili N1 ili Novoj S. Znaju oni kako se to radi. Bilo bi to više nego korisno i za geostrateško pozicioniranje Srbije na Zapadu, koje je sve ozbiljnije ugroženo.

Hoće li vlast imati hrabrosti da upali svetlo i jednom za svagda izvuče Srbiju iz medijskog (polu)mraka u kojem se nalazi? Neophodno je uspostaviti razuman protok informacija i mišljenja kakav dolikuje zemlji koja kaže da želi da se pridruži demokratijama Evropske unije. Ako želi. Sudeći po dosadašnja četiri primera, neće.

Predsednik grčevito ne da svoje televizije. Biće da se plaši, jer iz internih ispitivanja saznaje da nema podršku kakva se meri izbornim brojkama i da nezadovoljstvo raste. On je, dakle, na raspeću. Da čuva vlast gazeći slobode medija, a time i demokratiju, ili da dopusti da „cveta stotinu cvetova”. Šta će učiniti? Nema, nažalost, mnogo neizvesnosti.

Da budem jasan: nisam za zabrane, ali sam protiv diskriminacije. Ko hoće rijaliti ružičastu ili prorusku srećnu TV Srbiju, nek izvoli. Kome se dopada da pogleda nešto van režimskog repertoara – takođe mora da je dobrodošao. To je jedini način da izbegnemo opasku „Izgleda da se tebi ne dopada Vučić” i da je pošaljemo u vic.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista