Dražini obaveštajci nasukani na Mljetu

Korčulanska patricijska porodica Arneri, na čijem su grbu dominirale tri kruške, prema dostupnim izvorima potiče iz 14. veka. Rafo Arneri bio je vođa „narodnog preporoda” (koji počinje šezdesetih godina 19. veka) i dugogodišnji načelnik grada Korčule. Njegov sin Roko, takođe načelnik, pobornik je politike „novog kursa”, antiaustrijske saradnje hrvatskih, srpskih i talijanskih stranaka u Dalmaciji, posle 1903. godine. Više od tri decenije javno je iskazivao simpatije prema Kraljevini Srbiji, a u Kraljevini SHS bio je čovek od poverenja režima.

Sredinom dvadesetih godina 20. veka na političkim i društvenim položajima zamenjuje ga sin Juraj, advokat sa pravnim doktoratom. „Vrlo komunikativan, svestran i agilan, dr Juraj Arnerić bio je jedan od onih koji je shvaćao demokraciju na ’atenski način’, kao demokraciju za povlaštene” (Tonko Barčot, „Jugonacionalisti na otoku Korčuli”, 2007).

Organizovao je sokolski pokret, Orjunu (Organizaciju jugoslovenskih nacionalista), Jugoslovensku maticu, bavio se pošumljavanjem i turizmom i brinuo o 27 solunskih dobrovoljaca sa Korčule, a svoju političku aktivnost usmeravao isključivo na ostrvo.

Godine 1932 (prema nekim izvorima još 1928) zajedno sa nekoliko stričeva i rođaka, iz ideoloških razloga, menja prezime u Arnerić. Potomak tih Arnerića je i naša čuvena glumica Neda Arnerić.

Već početkom avgusta 1941. dr Juraj Arnerić organizuje prihvatnu podmorničku stanicu u trouglu selo Račišće – rt Osinac na Pelješcu – uvala Kneže, a što je dogovoreno sa engleskim obaveštajnim oficirima još tokom aprilskog sloma. Oružje kupuje od dvojice istrijanskih mornara na službi u talijanskoj vojsci, svojim i novcem dvojice saradnika. Krili su ga u korčulanskoj katedrali.

Stvara široku mrežu poverenika kojima prenosi informacije sa „više instance”, iz četničkog štaba („Srpski nacionalni komitet”) u Splitu kojim rukovode stari vojvoda Ilija Trifunović Birčanin i Dobroslav Jevđević, Arnerićevi dobri znanci iz Orjune. U Splitu se tada nalazi veliki broj srpskih izbeglica iz NDH, uz četiri stotine oficira i podoficira jugoslovenske vojske.

Arnerić je u Draži Mihailoviću video oslobodioca, pogotovo posle januara 1942. kad je Draža imenovan za ministra odbrane i zamenika vrhovnog komandanta (kralja Petra Drugog).

Preko Arnerića brojni korčulanski jugonacionalisti postaju ravnogorski aktivisti, a on poziva i lokalne komuniste da se stave pod Dražinu komandu.

Januara 1942. u korčulanske vode, u okviru misije Henna stiže engleska podmornica Thorn i iskrcava dvojicu obaveštajaca, poručnika Stanislava Rapoteca i radio-telegrafistu Stevana Jovanovića Šinkova. Thorn je trebalo da pristane na Korčuli, ali zbog nevremena i kapetanovog straha od mina uplovio je u uvalu Saplunara na Mljetu. Prema drugoj verziji, zakazao je Arnerićev čovek koji se uplašio i nije dao signal podmornici, u korčulanskoj uvali Brna.

Rapotec i Šinkov glavninu opreme (novca, oružja i radio-primopredajnike) zakopavaju na Saplunari, a kad Arnerićevi ljudi stignu da je pokupe, neće je zateći. Obojica obaveštajaca su u svojim izveštajima označili Arnerića kao krivca za neuspeh.

Inicirana je nova misija kodnog imena Anica, poverenici je uporno čekaju u korčulanskoj Pavja luci, ali krajem septembra 1942. preko Radio Londona stiže šifrovana poruka o otkazivanju misije.

Realna je pretpostavka da je sve to bio engleski test. U igri je bila strateška stvar: moguće anglosaksonsko iskrcavanje na jadransku obalu. Sve nade Arnerića, kao i Dražinog štaba polagane su u takav scenario. Splitski i korčulanski punkt bili su ključne karike u formiranju mostobrana za desant. Korčulanski se pokazao kao nepouzdan, a o splitskom dosta govori pismo uhapšenog Arnerića Draži iz sudskog zatvora u Herceg Novom (!), decembra 1942. u kojem on traži da se glavni ravnogorski štab pobrine za planove minskih polja u Jadranu „koji su se zagubili zbog Jevđevićevog nemara”.

Barčot tvrdi da je hlađenje Arnerićevih odnosa sa splitskim štabom počelo posle krvavih odmazdi hercegovačkih četnika u zapadnoj Hercegovini i zaleđu Omiša, avgusta i oktobra 1942. godine. Arnerić odbija da se uključi u Birčaninovu akciju stvaranja hrvatskih četničkih odreda na jadranskoj obali, i ignoriše vojvodin predlog da se Arnerić priključi Dražinom štabu kao politički savetnik.

S duge strane, iza leđa Arnerića, komunisti krune podrivaju jugonacionalističku struju. Operativci i skojevci agituju među mladim „sokolašima” i uvlače ih u svoje redove. Preko vrbovanih Arnerićevih omladinaca dolaze do bitnih informacija, preuzimaju „sokolaške” radio-aparate i oružje skriveno po crkvama.

One koji nisu uspeli da apsorbuju u svoje redove, komunisti etiketiraju kao „saradnike i špijune okupatora”. Barčot kaže da za takve „konstrukcije” nema relevantnih dokaza: „Korčulanski jugonacionalisti nisu sarađivali sa talijanskim okupatorom.” Sam Arnerić imao je antitalijanaški stav i po ličnom ubeđenju i po porodičnoj tradiciji. I ni u kakvom aranžmanu nije hteo konflikt sa ostrvskim komunistima.

Istovremeno, Italijani, zbog komunističkih oružanih akcija i ubijanja vojnika skoro isključivo hapse i uzimaju za taoce jugonacionaliste! Barčot nagađa zašto, i na prvo mesto stavlja „moguće špijunske zakulisne radnje komunista”.

Italijani novembra 1942. počinju da hapse jugonacionalistički vrh, a sredinom decembra i Arnerića, dok izlazi sa parobroda koji stiže iz Splita, i kod njega nalaze četničke letke.

Dr Juraj Arnerić prolazi kroz talijanske logore Mamulu, Prevlaku i Visco Palmanovu, a posle italijanske kapitulacije i nemačke logore. Simulirajući teški nervni slom, obreo se u tršćanskoj bolnici „San Đovani”. Posle rata vraća se u Jugoslaviju, a u maju 1945. u Rijeci je pod istragom Ozne. Na kraju stiže na Korčulu gde nastavlja advokatsku praksu. Njegove dve ćerke, još pod italijanskom okupacijom, iako vrlo mlade, priključile su se partizanima.