Delo kao planina

Lajkovac – Radovan je bio visok, i Povlen je visok, a veličina Radovanovog dela zahteva tako monumentalnu skulpturu. Uradio sam je po liku Radovanovom, po kom ga najviše pamtim, iz perioda našeg intenzivnog druženja i kada mi je otvarao izložbe.

Ovo govori Milutin Ranković, vajar lajkovački, autor upravo završene skulpture u drvetu Radovana Belog Markovića, najpoznatijeg Lajkovčanina, čuvenog književnika. Skulptura će u nedelju, 28. avgusta, na Veliku Gospojinu, biti svečano otkrivena na Kneževom polju na Povlenu, omiljenoj Radovanovoj planini, gde će novoosnovano udruženje „Beli Povlen” organizovati veliku svečanost i prvi put dodeliti Nagradu „Beli” za novinarsko delo u afirmaciji književnosti i kulture, u znak sećanja na velikog pisca i novinara koji je preminuo početkom ove godine.

Ranković je skulpturu visoku tri metra uradio od hrastovine iz kolubarskih šuma, rukovodeći se, kako kaže, onim što mu je Radovan Beli Marković svojevremeno rekao kada je pravio portret jednog pisca – da ne treba da ga radi „kao za ličnu kartu”...

– Skulpturu sam radio mesec dana, što je rekordno brzo. Bilo je vrlo teško da ovo drvo pomeram sam, a morao sam svakog dana da čekam isto doba dana i položaj sunca, istu senku, da bih dobio pravi izraz književnikovog lica – navodi Ranković.

Podseća da mu je Radovan bio komšija, prijatelj, sugrađanin sa kojim je zajedno radio, sretao se svakog dana, nebrojeno puta razgovarao, popio piće... Seća se da je Radovan Beli Marković otvorio njegovu prvu izložbu, da je bio prvi novinar koji je o njegovoj prvoj izložbi objavio tekst, informaciju u valjevskom nedeljniku „Napred”.

– Otvarao mi je izložbe osamdesetih godina prošlog veka i jednu izložbu 2000. godine. Skulptura predstavlja njegov lik iz tog perioda, u ruci drži knjigu, podsetnik, tu su njegovi dugački prsti, šake koje sam zapamtio. Akcenat sam stavio na lik i šake – kaže Ranković. I dodaje da bi skulptura, pošto će biti izložena na otvorenom, trebalo da čini „jedno povlensko stablo” na Povlenu koji je Radovan najviše voleo. A skulptura i planina ne dozvoljavaju realistični izraz – zaključuje Milutin Ranković.

Radovan Beli Marković rođen je 1947. godine u selu Ćelije kod Lajkovca. Radio je kao novinar valjevskog lista „Napred” i upravnik Gradske biblioteke u Lajkovcu. Autor je kratkih priča, novela, pripovetki i romana. Bio je član Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN centra i stalni član-saradnik Matice srpske. Objavio je romane: „Palikuća i Tereza milosti puna”, „Lajkovačka pruga”, „Limunacija u Ćelijama”, „Poslednja ruža Kolubare”, „Knez Miškin u Belom Valjevu”, „Devet belih oblaka”, „Orkestar na pedale”, „Kavaleri Starog premera”, „Kolubarska trilogija” (Lajkovačka pruga/Limunacija u Ćelijama/Poslednja ruža Kolubare), „Gospođa Olga”, „Putnikova ciglana”, „Plava kapija”, „Stojna vetrenjača”. Beli Marković je prepoznatljiv i po zbirkama pripovedaka: „Crni kolač”, „Švapska kosa”, „Godine raspleta”, „Živčana japija”, „Stare priče”, „Setembrini u Kolubari”, „Male priče”, „Aša”, „Ćorava strana” (izabrane i nove priče), „Priče”, „O svemu će pričati Gavrilo”.

Njegove pripovetke svrstane su u antologije na srpskom, ruskom, nemačkom, francuskom, engleskom, bugarskom, ukrajinskom i makedonskom jeziku. Dobitnik je većine najvrednijih književnih nagrada u našoj zemlji, nekoliko puta bio je u užem izboru za Ninovu nagradu. O njegovom stvaralaštvu napisani su brojni naučni radovi, među kojima su i doktorske disertacije. Opština Lajkovac i Gradska biblioteka u Lajkovcu 2013. godine objavile su sabrana dela znamenitog sugrađanina. Letošnjom odlukom odbornika lokalnog parlamenta, lajkovačka biblioteka dobila je naziv Narodna biblioteka „Radovan Beli Marković”.