BITI BREND JE TREND!

Teško da je u četvrtak bilo Srbina koji se nije razgalio pred fotografijom iz Guče za koju bi reporter Bete trebalo da dobije nagradu: brižni Mrka, zagledan u daljinu i pomalo zabrinutog lika zbog sve sile izazova koji ga čekaju na vlasti, nežno je na nedraprigrlio opozicionara Velju, posustalog od trubača, pića i svadbarskog kupusa, usnulog i nekako rezigniranog što ne može da od Srbije napravi jedinu potpuno asfaltiranu zemlju na svetu.

Fotografija „Kad jaganjci utihnu” je ikona srpskog političkog ekumenizma koji je, znamo, nemoguće ostvariti u skupštini, ali redovno trijumfuje po kafanskim prostorima. Aposeduje još jednu dimenziju: niko ništa ne zamera ni Mrki ni Velji. Oni su ljudi sa brendom.

Brendiranje više ne važi samo za proizvode, usluge ili kompanije. Stvoren je novi trend nazvan personalno brendiranje. Neophodan za građenje karijere, predstavlja efikasno oruđe koje pomaže da definišete ko ste, za šta se zalažete, zašto ste tako posebni, različiti od većine i kada ste njen deo.

Brendiranje je važnije od marketinga i prodaje. Većina odluka o kupovini, kažu eksperti, počiva na poverenju i emocijama koje se vezuju za određeni proizvod, uslugu ili osobu. Majkrosoft, Najki, Tojota, Gugl ili Koka kola kažu nam kako žele da mi vidimo njihove proizvode. Ovi brendovi ne komuniciraju s nama govoreći šta su, već kako žele da izgleda naša percepcija njihovih proizvoda.

Tako je i u svetu politike. Političari žele da ih vidimo onako kako oni žele. Kao što ljudi poklanjaju poverenjeosobamaza koje im se čini da ih poznaju, sa kojima osećaju neku vrstu bliskosti. Uspešni likovi 21. veka, političari, biznismeni, sportisti, svi oni traže sopstveni brend. „Da bi bili uspešni u životu morate da stvorite lični brend koji će vas prodavati”, čitam u februarskom broju magazina „Today’s Manager”.

Biti brend je trend!Kako bi bili „kupljeni” na izbornom bazaru, kako bi pre i posle toga bili uvažavani, i naši lideri otisnuli su se u personalno brendiranje. Traže da ih dizajniraju, proizvedu, zapakuju i isporuče biračima. Jedni su sopstveni brend stekli iz nehata. Drugi na njemu pomno rade.

Pomenuti Mrka i Velja pripadaju prvoj kategoriji. Drugu predvodi Boris koji pomno sluša savete Šapera, gurua ove nove nauke. Između njih su Vuk Drašković i Bogoljub Karić, koji su uz pomoć frizera doterivali ili, kao Lidija Vukićević, razbarušivali svoj brend-imidž.

Rezultati su kakvi jesu. Naše političare možemo da cenimo ili ne cenimo, da ih volimo ili ne, ali koliko ste puta čuli: „Vuk Jeremić se zaista izveštio”, „Vidi ti malog Vučića šta je naučio”, „Od Ivice postao političar”... Brendirali su se. Isto važi i za menadžere. Ozbiljan tranzicioni put treba prevaliti od komercijaliste u belim čarapama do vrhunskog poslovnog čoveka.

Što znači da hvatamo korak sa svetom. Predsednički kandidat Barak Obama je po ocenama stručnjaka najveći simbol trijumfa ličnog brendiranja. Moguće budući predsednik Amerike je oličenje principa „imidž menadžmenta” savremenog doba. Njegov brend je jasan, autentičan, jedinstven, zapamtljiv. „Sveže, otvoreno, bez straha” opis je „Tima Obama” (Barak i supruga Mišel).

Slogan više podseća na reklamu za neki proizvod, a ne za osobu, ali ovo je sve češći način na koji se pojedinci predstavljaju. Tom Peters, čarobnjak američkog menadžmenta i otac ličnog brendiranja, može da likuje jer se pokazuje koliko je u pravu samo 11 godina otkako je štampao manifest pod naslovom „Brend zvani Vi”. Članak je postao knjiga, knjiga je prerasla u pokret, nauku menadžmenta poznatu kao personalno brendiranje:

„U eri individualnog morate da budete svoj sopstveni brend. Vreme je za mene, i Vas, da naučimo lekcije od velikih brendova, lekcije koje su istina za svakog ko je zainteresovan da iskoči i prosperira u svetu novog rada”.

U SAD personalno brendiranjedoživeloje eksploziju prošlegodine, ne samo zahvaljujući širenju fenomena poznatog pod imenom brend Obama, već i zbog neumornih aktivista pokreta koji sami sebe lansiraju provokativnim nazivima kao što su „dizajner životnog stila”, „ultravagabund”, „guru produktivnosti” ili „serijski preduzetnik”.

Ovi advokati slogana „Brendiraj me”, branitelji teze da morate agresivno da budete prisutnibarem po blogovima, tvrde da u digitalnoj eri niko od nas ne može da izbegne realnost po kojoj smo svi mi brendovi. Što, valjda, podrazumeva da ako niste pomenuti online, onda ne postojite.

Globalni lideri, lokalni političari i selebritis svih vrsta nemaju problem da ih ne pominju. Pošto ispunjavaju taj uslov, mogu da se otisnu dalje u svoje brendiranje. Uče dikciju i tešu rečnik, pažljivo izučavaju gde će sa rukama, klone se svega što će biračke cepidlake odmah proglasiti za neučtivost, bahatost, sklonost gafovima. U najmanju ruku za neautentičnost.

Ovdašnja verzija personalnog brendiranja nešto je drukčija. Posebnija. Saobražena navikama i željama slušalaca. Ona dvojica sa fotografije u četvrtak gotovo da su prototipovi političkog brenda Made in Serbia. Mrka je stekao slavu kao jedini socijalista koji je smeo da psuje pred strogom profesorkom, majkom – osnivačem Jula. Velja je brend narodnjaka takođe izborio teranjem novinara u mesto postanja sve pred uključenim TV kamerama.

Ne bih nipošto da uopštavam i da ovaj brend proglasim većinskim. Čitava kolekcija novih uglađenih političara bi me demantovala. Ovi polit-japijevci ne razlikuju se od kolega sa Zapada, jer ni tamo političari ne žele da se zna kako se trude da postanu simpatičniji, rečitiji, šarmantniji, bliži ljudima od kojih očekuju da za njih glasaju. Možda i zato da ih poreski obveznici ne bi pitali ko to plaća: jedan sat kod vrhunskog savetnika za brend košta oko 600 evra.

Jedini koji se ponosno hvale da imaju brending konsultanta su menadžeri ili bankari, pa je ikona ličnog brenda postao Donald Tramp koji, poput Luja Četrnaestog, o sebi govori u trećem licu. „Zapamtite da ste vi generalni direktor Kompanije, i da vi morate da činite da se stvari događaju, a ne da zavisite od drugih”, čuvena je Petersova mantra.

Usvim ovim ponekad zamornim pokušajima da sebe uzdignete iznad drugih ima nečeg neobičnog, katkad i narcisoidnog. Moguće je da taj samodeterminizam oslobađa, ali to je pristup koji ne trpi granice. On jednostavno ponese. Ti ljudi ne priznaju „ne” kao odgovor. Nastavljaju i ako ih odbijaju.

Tu nazirem opasnosti. Ukoliko brendirani političari dobiju naslagu komercijale i previše ličnog interesa, to preti da pokida socijalno tkivo. Svako preterivanje ne valja. Pa i sa personalnim brendiranjem.Ono uspeva na kratak rok pod uslovom da nudite kvalitetnu robu na prodaju. Stvari drukčije izgledaju na duži rok.

„Jednom kada vaš brend postane uspešan, ljudi će želeti da nastavite i ostanete isti – što možda nije vaša želja”; piše Karl Onor, još jedan od eksperata na ovu temu. „Stvorite brend da služi vama, ali onda postanete sluga svog brenda.”