Doajen advokature u građanskom pravu

Prošle sedmice napustio nas je Borislav Borozan, jedan od najpoznatijih srpskih advokata parničara dvadesetog veka.

Rođen je 1939. godine u Mostaru, koji zauvek napušta 1941. bežeći od ustaškog pokolja. Posle završene gimnazije i Pravnog fakulteta u Beogradu, sredinom šezdesetih godina postaje advokatski pripravnik.

Advokata i advokatskih pripravnika tada je bilo malo. Advokaturom su se najčešće bavili sinovi advokata i mnogim mladim pravnicima ta profesija nije bila posebno privlačna. Premda u njegovoj porodici nije bilo pravnika, Borislav Borozan rešio je da uspe upravo u advokaturi. Na početku karijere bavio se i krivičnim pravom, ali vremenom se opredelio za građansko, u kom je dostigao svoje profesionalne vrhunce.

Rano se odlučio da izgradi sopstveni stil i način rada. Osnovno obeležje njegovog metoda bilo je oslanjanje ne samo na pravničko znanje, već i korišćenje literature, pesništva, izreka mudrih ljudi, kao dodatnog ubojitog oružja.

Iako advokati svoje oratorske veštine po pravilu pokazuju u krivičnim postupcima, Borislav Borozan je svoju elokvenciju i erudiciju preneo u parnične sudnice i pre svega u svoje pravne savete. Počev od sedamdesetih godina prošlog veka, svakog ponedeljka, srede i petka u jutarnjem programu radija „Studio B” odgovarao je na pitanja slušalaca. Za generacije Beograđana bio je neizostavni deo jutra, uz Duška Radovića i Đoku Vješticu, pa ih i pisac ovih redova pamti iz svojih školskih dana.

Njegovi saveti bili su manje čuveni po svom pravnom segmentu, a mnogo više po onome što je sledilo, a to je bilo malo filozofsko ili čak pesničko razmatranje sporne situacije. Često je bio prinuđen da nekom slušaocu ili klijentu saopšti da će izgubiti parnicu, da mora da se iseli iz stana, da su iscrpljeni svi pravni lekovi, ali je uvek nastojao da ljude ohrabri, podrži, uteši.

Za običnog čoveka poznati advokati su krivičari, jer njihovi slučajevi i branjenici privlače pažnju medija. Borislav Borozan je tu izuzetak. Zastupao je u običnim, svakodnevnim sporovima, njegovi klijenti nisu bile javne ličnosti niti su u pitanju bili procesi milionske vrednosti, ali za njega se jednostavno znalo.

Bio je veliki Beograđanin, ali i ponosni Hercegovac, gord na svoje poreklo, i uvek spreman da se u razgovoru u trenu „prebaci” na milozvučnu mostarsku ijekavicu.

Ostao je do kraja odan svom pozivu i svojim principima, a pre svega svojoj porodici. Iako je pretrpeo i smrt ćerke, nastavio je da radi i zastupa, a danas njegovim stopama ide njegov najmlađi sin, kao advokat u Beogradu.