Prevodilac je glasnik

U prevodilačke vode uplovila sam relativno kasno i to pomalo oklevajući. Za to što se danas mogu zvati prevodiocem zaslužna je direktorka mlade izdavačke kuće „Vaganar”, sa kojom delim ljubav prema francuskoj književnosti.

Oduvek sam smatrala da veliki prevodioci svakako moraju biti pisci ili pesnici jer su samo oni u stanju da pretoče melodiju, zvučnost i nijanse jednog jezika na drugi, jedino oni mogu da iskažu ono što je običnom čoveku neizrecivo. Ako se ograničimo na francusku književnost, naići ćemo na niz primera koji govore u prilog ovoj tezi. Setimo se samo nenadmašnih prevoda Stanislava Vinavera, Danila Kiša, Kolje Mićevića...

Na početku svog prevodilačkog puta, prirodno sam se zapitala kako se uopšte usuđujem da se na taj način približim društvu cenjenih i već etabliranih imena u ovoj oblasti. Na sreću, želja da se oprobam u ovom poduhvatu bila je jača od straha da u njemu ne uspem, te sam shvatila da prevodilac ne mora biti nužno pisac, ali da njegova veza sa pisanom rečju mora biti neraskidiva i iskonska, da ona seže u najranije detinjstvo i ljubav prema knjigama.

Dobar prevodilac je pre svega iskusan, dugogodišnji čitalac. Da bi uspeo u svom zanatu, on mora imati bogato čitalačko iskustvo. Dobro poznavanje jezika sa kog se prevodi se podrazumeva, kao i široka opšta kultura, svestranost, izvestan dar za pisanje, bogatstvo rečnika. Ali složićete se da su sve gore navedene veštine upravo plod čitanja dobrih prevoda. Put do uspeha jednog prevodioca popločan je svim knjigama koje je prethodno pročitao. Taj put je dug, trnovit, usamljenički i često pun prepreka, ali smo u stanju da ih savladamo zahvaljujući onome što nas je u književnom smislu izgradilo. Ubeđena sam i da pronalaženje dobrih prevodilačkih rešenja, nakon što ste proveli bezbroj noći razmišljajući o njima, proizilazi iz mozaika koji ste sami složili kroz čitanje.

Nakon prvog prevoda istorijskog romana, koji je podrazumevao iscrpljujući istraživački rad i proveru mnogobrojnih činjenica, poželela sam da njime stavim tačku na ovo iskustvo. Ali vrlo brzo sam shvatila da je prevođenje jedan začarani krug u pozitivnom smislu, iz koga se ne možete i ne želite izvući, ili da upotrebim aktuelnu reč „zaraza”, ali za koju, na sreću, nema leka. Prevođenje je i strast, svojevrsno umeće i stalni izazov koji pred sebe postavljate.

Preda mnom su trenutno dva izazova – prevod još jednog romana i jedne knjige za decu. U tom smislu volela bih da se više govori o prevođenju književnosti za decu i poteškoćama na koje moje kolege nailaze u ovoj oblasti. Budući da je detinjstvo taj ključni period u kojem se razvija ljubav prema pisanoj reči, od izuzetne je važnosti da deca pred sobom imaju kvalitetna izdanja i dobre prevode.

Prevođenje nije posao već pravi humanistički poziv, a prevodilac je svojevrsni – glasnik. A ako imate sreće da prevodite žive pisce i stupite u kontakt s njima kako biste razrešili sve nedoumice, što nam savremene tehnologije omogućavaju, vaše mogućnosti su neograničene. 

Književna prevoditeljka s francuskog jezika