Naši đaci i srpska istorija

Zastrašujuće filmske slike iz jasenovačkog logora smrti ustaške NDH i zversko ubijanje dece s Kozare koje su nacisti i ustaše počinili tokom Drugog svetskog rata svakako su jedan od nezaobilaznih povoda da se u našoj javnosti pokrene pitanje: Uče li naši đaci srpsku istoriju? Čulo se tom prilikom da naši đaci o stradanju u Jasenovcu prvi put saznaju u osmom razredu, i to „kroz nekoliko rečenica”. Istovremeno, sa skupštinske govornice čuo se predlog jednog od naših ministara da udžbenike istorije ubuduće piše država Srbija, da umesto raznih stranih izdavača upravo državni izdavači preuzmu brigu i odgovornost za pripremu i štampu jedne tako važne knjige, a posebno udžbenika za predmete od značaja za očuvanje našeg nacionalnog identiteta, kao što su istorija, geografija, srpski jezik.

Naša, kao i svaka druga država, dužna je da omogući slobodan razvoj i zaštitu svog podmlatka, pravo na slobodu mišljenja, na učenje i sticanje znanja, ali i da sačuva sećanja na nešto što se događalo u prošlosti.

Čula su se različita mišljenja i o tome da li postoji ili ne državna kontrola nad izdavaštvom udžbenika. Iako ona formalno postoji, u stvarnosti nije tako. A školski udžbenik u našoj nastavnoj praksi još zauzima centralno mesto i predstavlja dominantnu knjigu, važan izvor znanja učenika i osnovni orijentir za rad nastavnika. Iz tog razloga, pred ovom vrstom knjige se postavljaju veoma veliki zahtevi jer ona predstavlja, kako bi se to pedagoškim rečnikom kazalo – didaktičku transformaciju naučnih u školska znanja, što istovremeno upućuje na vrlo važne i obrazovne i vaspitne efekte koje ostvaruje. Uz sve to, ako se zna da su udžbenici, naročito jezičkog, istorijskog ili geografskog sadržaja, svojim dobrim delom „živa materija” onda je odgovornost njihovih autora i izdavača time samo uvećana.

Dobra je svakako vest da naše Ministarstvo prosvete preuzima brigu o sadržaju novog nastavnog plana i programa za osnovnu i srednju školu i novog Zakona o udžbenicima od posebnog nacionalnog interesa. A biće da to i nije prevelika novost ako se zna da je sve do devedesetih godina prošlog veka to bio isključivo posao državnog Zavoda za udžbenike (ZUNS), sa znanjem i odobrenjem Prosvetnog saveta Republike Srbije. Rukopis za udžbenike ocenjivao je tim odabranih stručnih ljudi, a o njegovoj primeni u školama brinuli su se iskusni i ugledni prosvetni radnici međuopštinskih prosvetno-pedagoških zavoda. Nestali su odjednom tih istih devedesetih, a tržište đačkih knjiga zaposeli su udžbenici ko zna sve kojih i ko zna sve čijih izdavača i autora. Zato su i znanja naših osnovaca i srednjoškolaca onakva kakva u stvarnosti imamo.

Tomislav Milković,
učitelj i profesor, Beograd, Grocka