Knjigom na knjigu

Slika o naciji i državi stvara se na više načina. Jednu smišljaju i primenjuju pripadnici nacije, a druga dolazi iz inostranstva. Kakve su slike? Ne zna im se broj i, razume se, svakojake su. Na jednu, i to verovatno najvažniju, skrenuo je pažnju Čedomir Antić u tekstu „Istorijske prevare” („Politika”, 27. avgust 2022). Naveo je knjige nekoliko stranih autora u kojima se o srpskom narodu pišu karakterološke, istorijske i političke, blago rečeno neistine, a tačnije laži. Reč je o Amerikancu Filipu Dž. Koenu, Nemcu Holmu Zundhauzenu, (devedesetih godina Rajnhard Lauer u srpskoj poeziji otkriva ubice!) Francuzu Frederiku de Moli. Ovaj spisak je znatno duži, ali on ilustruje zapadnu naučnu i pseudonaučnu pamet koja se uključila u konstrukciju demonizacije srpskog čoveka i naroda krajem prošlog veka.

Tekst Čedomira Antića, međutim, pobuđuje drugo pitanje: Šta mi, a mislim pod prvim licem množine na srpske naučnike iz oblasti društvenih nauka, činimo kada se zapljuskujemo „saznajnim” proizvodima o kojim je reč? Da li mi odgovaramo na ove i druge istorijske prevare? Na neke od ovih knjiga se odgovaralo kritičkim prikazima u našim malotiražnim, naučnim časopisima. Sećam se da su Slavenko Terzić i Radoš Ljušić negativno ocenili knjige pomenutih autora. Sećam se da je Aleksa Đilas kritički osporavao teze Sabrine Ramet. Dobar odgovor su dali profesori Danilo Basta i Dragan Stojanović velikom „humanisti” Habermasu 1999. godine, koji je opravdavao bombardovanje Srbije. Pregled autora i knjiga o istorijskim prevarama na adresu Srba može se pročitati u knjizi Borisa Bulatovića „Oklevetana književnost”. Skromno dodajem i svoju kritiku nečuvene, etiketirajuće knjige Žaka Žilijara „Fašizam koji nadire”, koju je objavio B92 1999. godine (naravno Srbi nadiru).

Ponavlja se 1914. godina. Sforca u svom tekstu o Nikoli Pašiću čudi se srpskom ćutanju povodom optužbi za sarajevski atentat. „Ako se Srbi sami ne brane, to znači da je ćutanje najbolje što mogu da učine.”

I u ove tri decenije to je naš način prema inostranom mišljenju o Srbima. Pojavile su se knjige i članci o srpskoj kolektivnoj odgovornosti, a nismo ni svesni kakve štete nanosi takva literatura Srbiji i srpskom narodu. Oni naučnici koji povezuju znanje i (nacionalnu) etiku, po nekom unutrašnjem pozivu, odgovaraju u našim naučnim časopisima svojim kritikama zapadnih knjiga o kojima je reč. Individualna naučna odgovornost. Tačno. Ali gde je tu država i njena naučna politika? Šta ona kao osnivač instituta i univerziteta čini u ovoj stvari? Ništa. Dok knjige u kojima se zamračuje slika o Srbima dolaze do važnih biblioteka, univerzitetskih i naučnih centara, državnih institucija, pa se koriste u političkom nastupanju prema našoj državi i naciji, mi gledamo i čekamo da se neka pojedinačna naučna savest javi i odgovori u srpskim časopisima koje čitaju Srbi iz oblasti društvenih nauka. Tako se ne brani istina nacije i države u naučnom i pseudonaučnom svetu.

Dakle, pravo pitanje je šta može, zapravo šta bi morala da uradi državna naučna politika u ovom delu njenog rada. Najmanje što može kao osnivač i finansijer naučnih istraživanja je sledeće: da zatraži projekat od naučnih istraživača u oblasti društvenih nauka sa ciljem da se autorski ili u obliku zbornika radova odgovori na ovakve knjige koje se objavljuju na Zapadu i drugim zemljama. Knjigom na knjigu. A zatim da se te knjige prevedu na odgovarajući strani jezik i pošalju na važne adrese. I to bi bila naučna borba za istinu ili neistinu o nama i drugima. To bi bilo podrazumevajuće očekivanje građana koji pune budžet za nauku i visoko obrazovanje, a prepušteni su samima sebi da se u situacijama susreta s nekim strancima brane od kolektivne krivice.(Lično sam doživeo „napad” od jednog naučnika iz azijske države). Bolje bi prošao da je imao našu knjigu o njihovoj i da je sagovorniku besplatno preda.

Ovako kako je sada, ne valja. S jedne strane, ponašamo se da stvari ne vidimo, da će „naša istina pobediti”; s druge, pojedinci reaguju u skladu s naučnom savešću, a naučna politika koja bi morala da brine i o ovoj strani nauke, drema i ćuti. Za to vreme presne laži i netačnosti se šire na (ne)naučnom i političkom inostranom terenu uz poneku domaću asistenciju. Srbija nema evaluaciju naučne politike posebno u oblasti društvenih nauka; već sam pisao i pitao na ovim stranicama kako se troše državne finansije i kakvi su rezultati. Da li smo toliko nacionalno neodgovorni kada je pitanje inostrane političke neistine ušlo i u (ne)naučne knjige, a mi „srpski ćutimo”? Mislimo li da će neko drugi stati u zaštitu vrednosti našeg nacionalnog postojanja? Retoričko pitanje.

Naučni savetnik u penziji