„Netfliksovi" oskarovski aduti za početak

Venecija, Lido – Šta sve može da bude predmet brige belih pripadnika američke srednje klase, među koje spadaju i univerzitetski profesori? Da li se tamošnji najveći mitovi o Elvisu (Prisliju) i Hitleru mogu i u čemu sve mogu izjednačiti i kakve su moguće veze između kulture nošenja oružja i (zlo)upotrebe nedozvoljenih supstanci u „lečenju” od svakodnevne anksioznosti i strahova od mogućih katastrofa i od same smrti?

Sve su to pitanja koja se – istovremeno i urnebesno i zastrašujuće i prirodno i apokaliptično i lirski i apsurdno – otvaraju u filmu „Beli šum” scenariste i reditelja Noe Baumbaha, kojim je na Lidu počeo 79. Venecijanski festival. Ovo je ujedno i prvi od mnogih „Netfliksovih” aduta za potencijalno osvajanje Oskara, u čijem će znaku očigledno i proteći ovogodišnja filmska Mostra.

Baumbah u filmu dramatizuje pokušaje šestočlane savremene američke porodice da se nosi s problemima svakodnevnog života dok se bori s univerzalnim misterijama ljubavi, smrti i mogućnostima sreće u neizvesnom svetu. Baumbah je napisao ovu filmsku priču zasnivajući svoj scenario na istoimenom postmodernističkom romanu Dona Delila iz osamdesetih godina prošlog veka, u kojem je na suptilno satiričan način u fokus stavljen profesor na katedri za izučavanje Hitlera na koledžu liberalnih umetnosti u Srednjoj Americi i njegova četvrta žena sa kojom se zajedno suočava sa svojim osakaćenim strahom od smrti zbog opasnog oblaka što se nad njihovim domom nadvio posle sudara cisterne s vozom koji je takođe prenosio štetne hemikalije. Adaptirajući Delilovu knjigu za svoj već jedanaesti narativni film, Noa Baumbah je zadržao već postojeću i duhovitu i osuđujuću kritiku američkog konzumerizma, akademske zajednice, braka i drugih institucija. Svemu tome pridodao je i niz ličnih opservacija i odličan glumački tandem u sastavu Adam Drajver i Greta Gerving (Baumbahova supruga u stvarnom životu, inače i scenaristkinja i rediteljka), za uloge profesora Džeka i Babet Gledni.

Noa Baumbah je dugo bio nezavisni filmski stvaralac, sklon filmovima koji u sebi imaju i umetničku težinu. Od kako je njegov film „Bračna priča” (2019. takođe prikazan na Venecijanskom festivalu) osvojio čak šest nominacija za Oskar, njegov prelazak na mejnstrim scenu i više je nego očigledan. U „Netfliksu” je Baumbah pronašao svoj sigurni producentsko partnerski dom u kojem će, posle nedavnog potpisivanja novog ugovora, očigledno dugo stanovati...

Sa „Netfliksom” se već duže druži i meksički višestruki oskarovac Alehandro Gonzales Injaritu i proizvod njihove međusobno plodne saradnje je i ovaj najnoviji njegov film – „Bardo, ili lažna hronika pregršta istine”, koji je u glavnom takmičarskom programu već danas. Zbog embarga na objave do posle večerašnje zvanične premijere pred venecijanskom publikom, u ovom napisu mogu reći samo sledeće. Injarituov „Bardo” je nostalgična 174-minutna epska komedija, svojevrsna hronika životnih priča o poznatom meksičkom novinaru i dokumentaristi koji se vraća kući da bi se kroz ličnu egzistencijalnu krizu borio sa sopstvenim identitetom, porodičnim odnosima, glupostima iz sećanja, ali i sa prošlošću svoje zemlje. Bardo, u tumačenju odličnog meksičkog glumca Danijela Gimeneza Kača, traži odgovore u svojoj prošlosti kako bi se pomirio sa sadašnjošću. Osim kao reditelj, Injaritu ovaj film potpisuje i kao koscenarista. On je i glavni producent, a sa „Netfliksom” je potpisana saradnja u vidu premijere na ovoj poznatoj striming-platformi (očekuje se da to bude u novembru), ali i u bioskopima na velikom platnu širom sveta (najverovatnije u decembru).

Pred publikom će danas biti i „Tar” američkog glumca, scenariste i reditelja Toda Filda, čija će se premijera u srpskim bioskopima dogoditi maltene paralelno (distributerska kuća „Taramaunt”), a koji sa sobom dovodi i veliku glumačku zvezdu Kejt Blančet. Ona u ovom dramsko-psihološkom filmu tumači ulogu Lidije Tar, u međunarodnom svetu klasične muzike renomiranog dirigenta i kompozitora. Blančetova je, dakle, ponovo u ulozi za još jednog mogućeg Oskara. Njen lik najvećeg živog dirigenta-kompozitora i prve žene na čelu velikog nemačkog orkestra, koja prolazi kroz nadrealni kreativni proces stvaranja novog remek-dela jeste izmišljen, Lidija Tar u stvarnosti ne postoji, ali je Kejt Blančet čini stvarnom i punom i krvi i mesa. Šira kritika o ovom filmu uslediće takođe po isteku embarga koji se mora poštovati...

Venecijanski festival tek što je počeo, a oskarovska trka se već zahuktala. U prvom delu festivala biće prikazani svi potencijalni kandidati, a onda će se „oskarovski cirkus” preseliti na Njujorški festival i u Toronto. Na Lidu će tek tada nestati nervoze i raznih ograničenja koja ipak nisu važeća za sve. Američki filmski časopisi pošteđeni su mnogo čega, pa i embarga...