Lirski apsurd kopanja i zašivanja rana

79. VENECIJA

S pitanjima o tome šta nas definiše: naša etnička pripadnost, vera, pol, koja lebde iznad glavnih junaka ovog filma – četrdesetogodišnjih Sarajlija Asje i Zorana, koji traže ljubav, ali i oprost – pred gledaocima se otvara čitav jedan mikrokosmos nesigurnosti života, slučajnih susreta, humora i apsurda i svedočanstava o još uvek otvorenim ranama jednog grada i nekadašnjeg vremena.

Prostor jednog poznatog sarajevskog hotela postaje mesto za subotnje održavanje brzih ljubavnih sastanaka naslepo, kao mogućnost za upoznavanje i potencijalne stvarne ljubavne veze. U koscenarističkoj saradnji Elme Tataragić, scenaristkinje i umetničke direktorke Sarajevskog festivala, i Teone Mitevske, a u produkcijskoj radionici „Brat i sestre Mitevski”, koja je pod liderstvom glumice i producentkinje Labine Mitevske već iznedrila toliko uspešnih i nagrađivanih filmova s Teoninim rediteljskim potpisom (neodvojivi deo je i njihov brat Vuk), taj organizovani i stručno vođeni sastanak postaje i mesto susreta nekadašnjih agresora i žrtve. I tako sve humorno i zabavno u „Najsrećnijem čoveku na svetu” poprima sasvim drugačije konotacije i dobija dramske elemente koji duboko diraju...

Može li se reći da je ovaj film fina, a složena psihološka igra?

Želela sam da ujedinim filmsku formu i priču na najintenzivniji mogući način, oblikujući ih zajedno da stvore hitnost. Hitnost u iskustvu i hitnost u emocijama. Valjda otuda dolazi osećaj da ste u psihološkoj igri. Da bismo što bolje dočarali bol i prazninu koje osećaju likovi, odlučili smo da celu grupu od četrdeset ljudi stavimo u jedan prostor. Napetost koju stvara ovakva postavka takođe doprinosi psihološkoj drami koju doživljavaju likovi. Ali, da bismo zadržali gledaoca angažovanim, morali smo da umirimo najavne prizore trenutaka nakon svake katarze. Tako film završava kao vožnja rolerkosterom gde vas svaka uzvišica približava istini. Postoji lirski apsurd u tome što se rane kopaju i zašivaju, pa ponovo kopaju dublje, sve da bi se zaustavili bol i krvarenje.

Sama filmska priča otvara još uvek nezaceljene sarajevske rane, različite poglede na prošlost, na život, na ljubav?

Film je zaista triptih: ljubav, sloboda, bol-patnja. Likovi u filmu su kao freske koje lebde u tom triptihu. Sloboda postojanja, sloboda življenja, sloboda izbora, to je sve čemu težimo. Samo oni koji su iskusili neslobodu znaju pravi smisao toga. Sloboda je i oslobađanje sebe od prošlosti u slučaju naše filmske priče. Kolektivna istorija je kolektivno sećanje na bol, a želela sam da znam kako se čovek može osloboditi bola da bi stvorio budućnost. Odrasla sam u Jugoslaviji, majka mi je Crnogorka, otac Makedonac. Nestanak Jugoslavije, nestanak je onoga što je meni i mojoj generaciji obećano dok smo odrastali. Rat je uzeo sve. Snimanje ovog filma je na neki način lično putovanje ka razumevanju, a postmoderno Sarajevo je ultimativni simbol lepote koja nam je svima pripadala. Na kraju film postaje na neki način ansambl film ispunjen svedočenjima o pretrpljenim traumama. Dva pojedinačna svedočenja postaju deo nečeg novog, nove istorije i budućnosti koja se gradi nad smrću. Iz scenarističke, rediteljske, ali i glumačke perspektive prevazilazi se specifičan istorijsko-politički narativ i uzdiže se na nivo individualnih identiteta i nade za sve.

Da li je sarajevski Srbin Zoran najsrećniji čovek na svetu jer je doživeo oprost za svoj grešni čin? Da li ljubav može baš sve da pobedi?

Ludvig Vitgenštajn u jednom od svojih spisa radikalno insistira na tome da zlo, nasilje, užas ne smemo meriti brojem žrtava. Godine 1944, usred užasa Drugog svetskog rata, primetio je: „Nijedna kolektivna patnja ne može biti veća od one koju može da pretrpi svaka pojedinačna osoba. Cela planeta ne može da oseti više bola od jedne duše.” Dakle, Vitgenštajnova istina o zlu ne može imati merljive pokazatelje, ne može se meriti brojkama i statistikom. Zločin je jedinstven i nedozvoljen bez obzira na to da li ga doživljavaju jedan ili više ljudi. Čežnja za slobodom i oslobođenjem, kao i čežnja za ljubavlju, dva su važna stuba filma. Istina za dvoje, kaže Alen Badju ili slušanje onog drugog, stvara novu istinu o različitosti. Na kraju krajeva, ljudi vole istinu bez obzira na to koliko ju je teško progutati. Badju kaže da ljudi vole istinu čak i kada ne znaju da je vole. Opraštanje dolazi tek nakon preuzimanja odgovornosti, tako da je Zoranu oprošteno.

Ponovo uz vaš film stoji i scenaristički potpis Elme Tataragić, vas dve ste postale dobitni tandem, a koliko u priči ima i ličnih Elminih iskustva?

Elma je ranjena tokom opsade Sarajeva. A onda, nakon rata, kada je studirala film na sarajevskoj akademiji, bila je pozvana na glumačku radionicu gde je upoznala „čoveka”. Zamoljeni su da pričaju o najgorim stvarima koje su im se desile i dele svoja iskustva baš kao u filmu. Njihov susret je bio čista prilika. Ostala je u kontaktu sa ovim čovekom dok je imala veoma konfliktna osećanja u vezi sa čitavim iskustvom. Pre osam godina Elma mi je rekla da bi volela da uradi nešto sa svojom pričom. Ali šta? Istorijski film? Koga više briga za istorijske filmove? A onda, pre tri godine tokom Sarajevskog festivala Labina i ja smo bile u čuvenom „Holidej inu”, u toj velikoj žutoj zgradi, ključnom mestu tokom opsade Sarajeva. Sedeli smo u hodniku i ja sam Labini ispričala Elminu priču. Labina je tada rekla: „Zamislite da ovu priču smestimo ovde” i počeli smo da razgovaramo o formi. Pozvali smo Elmu i ona je rekla: „Super! Kada počinjemo da pišemo?”

Na međunarodnoj filmskoj sceni već je dobro poznato to snažno žensko filmsko trojstvo: vaša sestra Labina kao producent i glumica, Elma kao scenaristkinja i vi kao reditelj i koscenarista, može li se to okarakterisati kao – ženska moć?

Ženska moć, možda! Uvek smo se borili za svoje pravo i slobodu da stvaramo, a usput smo uspeli da stvorimo armiju i žena i muškaraca koji su spremni da se upuste u avanture kojima ih mi iskušavamo. Moj brat Vuk, kao i moj sin Kaeliok, neizostavni su deo našeg tima.