Dolazi zima, duga i hladna

One generacije koje pamte hit „Suncokreta” „Dolazi zima” ili „Prvi sneg” od pre skoro pola veka pamte i stihove: „Dolazi zima, duga i hladna/ zatvori vrata, upali vatru/ pada prvi sneg.” Da pesnik nije mislio samo na fizičku zimu, svedoči stih pre ovog: „Dolaze teška, teška vremena/ Ti znaš.” Oni mlađi pamte onu krilaticu iz „Igre prestola” koja glasi „Stiže zima”, a koje označava dolazak katastrofe i ima apokaliptični prizvuk. Tako otprilike danas zvuče i evropski političari kada govore o predstojećoj zimi „dolazi zima” i o gotovo paničnoj borbi za energente (gas, nafta, struja, ugalj...). Tako zvuči i Aleksandar Vučić kad govori o zimi i energentima. Mnogi su ovde skloni da misle da je to Vučićeva politička hiperbola, ali ako pogledate van našeg atara, vidite da je vrag zaista odneo šalu.

Na tu priču o kjerkegorovskom „strahu i drhtanju” oko toga kako će Evropa preživeti zimu bez ruskih energenata ili sa smanjenim dotokom se nadovezala i katastrofalna suša koja najavljenu „gladnu zimu” čini gotovo izvesnom. Izmorena krizama poput one vezane za „kugu 21. veka” kovid pandemiju evropska privreda je taman dolazila k sebi kad eto novog jahača apokalipse – rat na istoku kontinenta. Sankcije prema Rusiji na koje su bile naterane od strane „velikog brata”, kao i kontrasankcije Rusije prema EU dovele su do toga da se evropska privreda predvođena nemačkom opasno ljulja. Rusija je bila jedan od stubova evropske konkurentnosti i prosperiteta. Izvor jeftinih sirovina i podatno rusko tržište (i ukrajinsko i belorusko...) kojim su Evropljani dominirali su podsećali na neokolonijalni odnos. Sada to više ne postoji i evropska privreda i blagostanje u EU dovedeno je u pitanje. Da ne kažemo nešto gore poput „stiže zima” s prizvukom kakav ima u „Igri prestola”.

Pokazalo se da je zelena agenda bila jedna šarena laža koja je služila određenim industrijama i finansijskim centrima da eliminišu konkurenciju. Sada je nemačka vlada u kojoj važnu ulogu imaju zeleni postali najveći zagovornici povratka nuklearne energije („nuklearno je ponovo zeleno”), ali i legalizacije uglja kao izvora jeftine struje. Zelena struja je uvek bila višestruko skuplja od one koja se dobija od uglja ili nuklearnom tehnologijom. Čak i sa velikim subvencijama je nemoguće imati jeftinu i zelenu energiju. Tako smo se i mi sledeći evropske trendove zapostavili ulaganje u rudnike uglja, termoelektrane, ali i u hidroelektrane. Bilo je tu naravno balkanskog nemara, javašluka i korupcije, ali i nametanja evropske zelene agende koji je odgovarao i uvozničkom lobiju. Da li smo uspeli da integrišemo regionalno energetske potencijale tako da svima bude dobro? Nismo. Tako smo propustili i da vežemo za sebe elektroprivredu Republike Srpske koja izvozi struju (to nužno ne znači kupovinu njihovih kapaciteta) ili pak da „parkiramo” kod sebe neke energetske pogone u komšiluku (Makedonija, Crna Gora). Naravno, nije ni samo do nas jer su se političko Sarajevo i Podgorica nadmetali ko će pre blokirati neki sporazum u ovoj oblasti koji bi bio svima koristan.

Kako je tema skupoće i nestašice energenata postalo pitanje opstanka za evropske ekonomije, ali i društva ono zahteva ozbiljan odgovor. Sada se ovim bave operativno pojedinci iz vrha vlasti i EPS-a u smislu da nabavimo dovoljno gasa, nafte, uglja i struje. No i u smislu „gašenja požara” neophodno je da u ovaj posao budu uključeni svi oni koji mogu da pomognu. Formiranje operativnog tela koji bi se bavio ovom temom vodi ka formiranju agencije ili institucije koji bi imali zadatak rešavanja pitanje energetske bezbednosti. Ova gasna kriza će proći za godinu ili dve (pre ovo drugo), ali ostaje dugoročno rešavanje problematike nedostatka energenata i ublažavanja šokova tržišnih oscilacija cena. Ovo je teško postići u zemlji u kojoj su stranci pokrenuli ekološku kampanju protiv eksploatacije litijuma jer je postojao strah da će on završiti kod Kineza. Ekološki pokreti će doći glave evropskoj ekonomiji pre nego ruski tenkovi, a bogami i kod nas prave značajan haos.

Politički analitičar