Stakleni teg za hartiju

Oni koji pritiskač za hartiju smatraju jednim od najnepotrebnijih svetskih pronalazaka pitaju se zašto je uopšte trebalo napraviti predmet koji neće imati drugu namenu osim da zadrži gomilu papira na mestu kad dune promaja, kad u istu svrhu može da posluži i običan kamen. Međutim, oni koji tako razmišljaju, sigurno nisu ljubitelji umetnosti: ovaj, obično stakleni predmet, bez kojeg se nije mogao zamisliti radni sto otmene gospode 19. veka, pored praktične, ima i estetsku vrednost.

Tačna godina nastanka pritiskača za papir, pa čak ni ime njegovog tvorca, ne mogu se odrediti. Pojavio se tek kada je pojednostavljen proces proizvodnje hartije, pa je papir pojeftinio i ušao u široku upotrebu. Polovinom 19. veka, 1845. godine, na Izložbi austrijske industrije, održanoj u Beču, Venecijanac Pjetro Bigalja izložio je umetnički obrađenu staklenu kuglu, zaravnjenog podnožja, koja se smatra jednim od prvih pritiskača za hartiju.

U isto vreme, širom Evrope, počela je proizvodnja ovih lepih i korisnih sitnica, za čije su pravljenje kao uzor poslužili predmeti pravljeni od nadaleko čuvenog murano stakla. U Engleskoj su se pravili tegovi od metala ili raznobojnog stakla, koji su nazivani pritiskačima za pisma. Prve jednostavne tegove pravio je Epsli Pelet, još dvadesetih godina 19. veka.

U Francuskoj su punom parom radile tri fabrike stakla: Sen Luj, Kliši i Bakara, iz kojih su izlazile stotine ručno rađenih pritiskača za hartiju. Staklene kugle iz Bakare krile su u sebi majušne, filigranski izrađene cvetove, životinjice, siluete i voće jarkih boja, dok je Sen Luj bio čuven po pritiskačima pravljenim od stakla nanesenog u slojevima, kao i po onima u obliku raskošne krune, ukrašene tračicama. Proizvodi iz Klišija izdvajali su se lepotom, kao i specijalnom vrstom stakla od koje su pravljeni. Najpopularniji pritiskači pravljeni su u obliku korpica sa cvećem. Zahvaljujući lepoti i kvalitetnoj izradi, proizvodi iz Klišija predstavljali su francuske staklare na izložbama u Kristalnoj palati u Londonu 1851. godine i u Kristalnoj palati u Njujorku, dve godine kasnije.

Posle izložbe u Njujorku, proizvodnja pritiskača za hartiju proširila se i u Americi, ali američki proizvodi nisu uspeli da dostignu lepotu i finoću izrade francuskih staklara.

S ubrzanjem tempa života i povećanom upotrebom papira, potreba za ovim praktičnim sitnicama je porasla, ali se povećana proizvodnja odrazila na kvalitet. Pritiskači za papir sve manje su bili umetnička dela, a sve češće su služili u reklamne svrhe. Tako su se, umesto cveća, portreta ili voća, u unutrašnjosti staklenih kugli, kocki i piramida, našla imena velikih firmi ili razglednice turističkih mesta, dok su se klasični pritiskači za hartiju preselili u muzeje i kolekcije zaljubljenika u ove predmete.