Iako smo daleko, možemo da se volimo

79. VENECIJA

Venecija, Lido – Japanski scenarista i reditelj Kođi Fukada (1980), nekadašnji student istorije i književnosti i filmske škole glume i autor filmova „Stolica”, „Gostoprimstvo”, „Zbogom leto”, „Harmonijum” (nagrada u Kanu 2016), „Čovek s mora”, „Nestala devojka” i nosilac francuskog ordena Viteza umetnosti i književnosti, u glavni takmičarski program ovogodišnje venecijanske Mostre stigao je sa dirljivim realističkim filmom „Ljubavni život”.

Priča o bračnom paru u času kad iznenada „uskače” bivši suprug žene mogla je da se pretvori u melodramu o ljubavnom trouglu, da u Fukadinim rukama stvari nisu i hladnije i bolnije. Pridošlica je gluv i beskućnik i veliki teret. Njegov dolazak pokreće individualizam i svu težinu usamljenosti koja je i centralna tema Fukadinog „Ljubavnog života”, filma koji je distributerska kuća „Five Stars Film” (Rajko Petrović) otkupila za bioskopsko i festivalsko prikazivanje u Srbiji, pred publikom koja dobro poznaje Fukadino stvaralaštvo...

U početku se čini da je reč o japanskoj porodici, o funkcionalnom braku, a onda na površinu isplivava usamljenost kao tema. Zašto?

Rađamo se sami i umiremo sami. Usput pokušavamo da zaboravimo na ovu usamljenost tako što imamo porodice, ljubavnike, brak ili veze, a ponekad čak i religiju. Međutim, usamljenost je srž čovečanstva, a mi samo koristimo razne procese da nam pomognu da na to zaboravimo. Ipak, ponekad se dešavaju događaji koji nas podsećaju na našu usamljenost.

Kada se rodila ideja o ovakvoj filmskoj priči i ima li u njoj i vaših ličnih iskustava?

Nema mojih ličnih iskustava. Ideja za film potekla je od jedne popularne pesme džez muzičara Jano Akiko, koju sam toliko mnogo puta slušao pre nekih dvadesetak godina da sam još tada napisao kratki sinopsis. Tek sam pre dve-tri godine napisao i scenario za film „Ljubavni život”, a ta pesma u njemu ima posebno značenje. U pesmi postoji veoma važna fraza koja glasi: „Iako smo daleko, možemo da se volimo”, a za moj film je distanca od velike važnosti. Veoma je teško izraziti distancu u filmu. Zato sam izabrao dva stana koji su u blizini i junaci se kreću od tačke „a” do tačke „b”, idu napred-nazad i onda odjednom moraju da odu u Koreju. Pokušao sam da izrazim distancu i na ovaj način.

Distanca nije uvek fizička, već je teža ona koja postoji među bliskim ljudima?

Da, zato sam i želeo da postignem da razdaljina između likova u filmu i udaljenost između publike i likova budu iste i da se tako sve dublje oseti.

Glavni lik u vašem filmu je žena, ona je centar i sve se vrti oko nje i mi tako mnogo saznajemo o položaju žena u modernom Japanu?

U poređenju sa zapadnim zemljama, u japanskom društvu žena još nije na istom nivou sa muškarcima. Veoma je teško naći ženu na visokom menadžerskom položaju ili među guvernerima i političarima. Žena u mom filmu ima centralno mesto jer je sama stvorila tu poziciju. Prvo kao majka i supruga, kao žena koju je prvi suprug ostavio samu i kao socijalna radnica koja je svojim radom zauzela poziciju „majke” siromašnih. Ona je stvorila i ostvarila svoju poziciju u svim oblastima.

Taeko pomaže drugima i štiti ih, a nije mogla da zaštiti svog malenog sina od kobne nesreće. Postoji li tu i ideja o kazni?

Ne, to nije kazna, to je samo nesrećan slučaj. Čak ni sada u našem životu, nikada ne možete da predvidite šta će vam se desiti. Možda ja izađem odavde i automobil naleti na mene. Takve stvari ne mogu se predvideti.

Davno nestali otac preminulog dečaka je gluvonemi beskućnik Park. Zašto je ovaj lik Korejac?

Zašto Koreja? Kako sama pesma kaže gde god da ste, možete da se volite. To je prilično drugačija udaljenost, a da bi je pokazao morao sam da odem u drugu kulturu, u drugu zemlju. Koja je najbliža zemlja Japanu? Koreja. Zašto je Park gluvonem? Uvek imam taj duh interesovanja u samom srcu i dugo sam želeo da uključim gluvoneme ljude u svoj film i pokažem značaj njihovog ekspresivnog znakovnog jezika koji ih međusobno spaja bez obzira na to da li su iz Japana ili Koreje. Još 2018. godine bio sam jedan od predavača na filmskom festivalu gluvih, upoznao sam te ljude i njihov jezik i sada mi se pružila prilika da ih uključim u film.

U ovakvoj konkurenciji 79. Venecije, preplavljene produkcijama „Netfliksa”, „Amazona”, „Univerzala”, Bi-Bi-Sija, vaš film kao da je došao sa druge planete?

Možda to kažete zato što je moj film tesno povezan sa stvarnošću. Uvek sam želeo da moji filmovi izražavaju pravu stvarnost i stvarno postojanje. Možda je tako zbog uticaja francuskog reditelja Erika Romera na moje stvaralaštvo. I ja volim da podstičem naturalističke performanse, narativnu dvosmislenost i nalet patnje i ideju o tome da se sreća mora zaslužiti.

Važite za aktivnog borca za ekonomsku i socijalnu pravdu u japanskoj filmskoj industriji?

Ljudi sa Zapada ne shvataju koliko je arhaična situacija japanskih žena u industriji zabave. U poređenju sa Francuskom ili Korejom, mislim da Japan kasni možda dvadeset ili trideset godina. U Japanu imamo i veoma nizak budžet za kulturu, a uz to nemamo ni jasan sistem njegove raspodele. Smatram da taj novac uopšte ne kruži dobro.