Na đubrištu kapitalizma

Podgorica – Festival internacionalnog alternativnog teatra (FIAT), 37. po redu, ove godine  sa podnaslovom „Identitet”,  održan je od 2. do 10. septembra na različitim otvorenim i zatvorenim gradskim prostorima (programi su na kraju festivala, zbog loših vremenskih uslova, prebačeni sa Platoa Muzičkog centra Crne Gore i Crnogorske kinoteke, u sale KIC „Budo Tomović” i Dodesta). Pored razgranatih pratećih programa, pozorišnih, ali i muzičkih, filmskih i književnih, u takmičarskoj selekciji odigrano je sedam predstava iz različitih krajeva sveta, od Francuske, preko Italije i Litvanije, do Velike Britanije. FIAT je zato jedini zaista internacionalni pozorišni festival u Crnoj Gori, kako je istaknuto u ovdašnjim medijima (ostali festivali su regionalni).

Takmičarske predstave su idejno i formalno provokativna dela koja istražuju užarene probleme savremenog društva, od nestabilnih identiteta, ksenofobije i verske netrpeljivosti, preko sistemskog kriminala i neljudske kompetitivnosti u savremenom kapitalizmu, do pitanja zaštite tragično ugrožene životne sredine. U prvom delu festivala, publika je najbolje reagovala na delikatno estetizovanu i fantazmagoričnu predstavu „Šuma”, francuskog umetnika Franka Vigrua, čija je predstava „Fleš” prošle godine zatvorila Bitef, kao i na nezavisnu bosansku produkciju „Osramoćeni” Dina Mustafića, o islamofobiji, i verskom i nacionalnom identitetu. Njeno izvođenje je počelo napolju, u parku Dvorca Petrovića Kruševac, dok kiša nije dramatično izrežirala novi tok scenske radnje, seleći je u zatvoreni prostor.

U drugom delu takmičarskog programa, sa naročito velikim interesovanjem dočekana je predstava „Pod ledom” litvanske grupe Arturasa Areime, nastala prema tekstu uticajnog, nagrađivanog i često izvođenog nemačkog pisca Falka Rihtera. Reč je o žestokom, košmarnom, vizuelno i muzički intenzivnom odrazu (ne)mogućnosti preživljavanja u savremenom svetu. Scena, kao i auditorijum, zatrpani su plastičnim flašama koje se mogu metaforički tumačiti, kao znak postojanja u ostacima brze potrošnje, u đubretu nerecikliranih ambalaža. Scena je preplavljena i mikrofonima, žicama, i televizijskim ekranima, što se takođe može metaforički razumeti, kao kritički odraz opšte zagušenosti tehnologijom, koja prečesto isisava stvarni život iz naših žila. U tu upečatljivu vizuelnu celinu, bitno je integrisana elektronska zvučna matrica, često neprijatni i agresivni zvuci pištanja i škripanja. Ova jaka čulna dimenzija igre uspostavlja formu performans arta, upadljivo prisutnu i u telesnom egzibicionizmu aktera (Rokas Petrauskas, Dovydas Stoncius i Tomas Rinkunas), njihovoj nagosti i travestiji.

Protagonista je Paul Niko, simbolički niko, potrošan i uvek zamenjiv, poslovni konsultant u velikoj kompaniji, neprestano pod pritiskom i budnim okom šefova koji stalno motre na njegov učinak. To intenzivno opterećenje izaziva potrebu za mentalnim eskapizmom, za utočištem duha, što se izražava u dugim monolozima, sećanjima i poetskim slikama koje projektuje njegova iznurena duša. Poetizacija tmurne svakodnevice, oblik vapaja za izbavljenjem, najvredniji je sloj teksta i predstave, otelotvorenja savremenog društva koje favorizuje i besramno štiti profit. Pritom su umetnost, koja brine o ugroženom duhu, i zdravstvo, što neguje ugrožena tela, prvi na udaru u vremenu recesija, okolnostima kojima se predstava takođe kritički bavi, otvarajući i bolnu problematiku otkaza koji još pojačavaju pritisak na već preopterećenog čoveka. Što je pritisak veći, snažnija je potreba za oslobađanjem, a ono se na ovoj pozornici efektno postiže kroz pesmu i ritualni ples obnaženih glumaca, kao i kroz menjanje pola, još jedan očajnički oblik pokušaja da se iskoči iz sopstvene kože, da se postane neko drugi.