Polemike umišljenih mislilaca

U vreme brojnih umišljenih mislilaca koji nas svakodnevno zatrpavaju „polemikama” sa neistomišljenicima ili sa samim sobom – zbog tiraža svojih rubrika i novina, nameću se neka neophodna pravila o vođenju polemika.

Nije prava i slobodna polemika, ako se vodi između slobodnog, nezavisnog mislioca, sa jedne strane, i službenog predstavnika partije, političkog kluba, grupe građana ili predstavnika  velikih kompanija (zapravo sa njihovim saopštenjima), sa druge strane.

Nije moguće biti slobodni mislilac, a istovremeno biti funkcioner ili portparol  partije, političke grupe ili „grupe građana”, zapravo bot-politički  analitičar u službi jedne  stranke.

Slobodna i stvarna polemika je moguća između slobodoumnog autora i slobodnog, nezavisnog kritičara njegovih stavova i to argumentima, a ne etiketama.

Polemičar u službi samopromovisanja, da bi privukao pažnju javnosti, na opšte iznenađenje, u falš polemici napada na nacionalno ili internacionalno potvrđene veličine (na primer na tenisera Novaka Đokovića i akademika i dramskog pisca Dušana Kovačevića). On smišljeno izaziva gnev javnosti, što mu je i bio cilj – da zbog toga svi pričaju o njemu. Privlačenje pažnje bezobrazlucima, provokacijama i „kloparanjima”, „uspelo” je književniku Slobodanu Tišmi,  u intervjuu povodom osvajanja „Ninove” nagrade, koji je preneo kulturni dodatak  Politike 27. avgusta o. g.: „Niko ne sme da ga pipne. Zašto? On je nacionalna veličina, kao onaj šopadžija Novak Đoković. On je najviše citirani srpski pisac za skupštinskom govornicom, što samo po sebi dovoljno govori. Blago njemu! Svojim komedijama se dodvoravao određenom mentalitetu, razobličavao je naše mane ali još više ih uzdizao, davao im ljudsku crtu, ljudski lik, kao dobar smo mi narod, duhovit, veseo, društvo opasnih z…. Što ne napiše komediju gde bi glavni likovi bili Karadžić i Mladić?” Neverovatne nebuloze, koje  će izazvati lavinu kometara, a to je i bio njegov primarni cilj.

U polemikama na respektabilnom nivou, osnovna argumentacija je zasnovana na znanju, naučnim, materijalnim ili iskustvenim podacima, a ne na njihovoj nestručnoj i apriorno negativnoj interpretaciji. „Argumenti gospodo, a ne trice i kučine”!

Apriorna teza da smo mi neslobodan, politički zatrovan ili pogrešno opredeljen narod (podrazumevajuća teza tzv. druge Srbije) zaslužuje prezir, a ne polemisanje. Politički sistemi i demokratska prava zemalja koje su nas bombardovale bez odluke SB UN i koje nas sada ucenjuju „međusobnim” priznavanjem otimanja trećine naše teritorije,  navode se kao primeri koje treba da dostignemo. Englezi bi to podveli pod tradicionalni slogan: „U komšije zelenija trava”. Sa takvim stavom polemika je nemoguća, jer se nijedan argument protivan njihovom ne prihvata, već grubo odbacuje i kvalifikuje.

Iz istorije političkih i književnih misli, sećamo se izuzetno osmišljenih i kvalifikovanih polemika koje su doprinele opštem razvoju duhovnosti i političke zrelosti. Na primer polemike Viktora Igoa zbog ukidanja parlamentarne demokratije nezakonitim preuzimanjem vlasti  Luja Napoleona Trećeg. Iako je još 1841. izabran u za člana Francuske akademije, pa ustavotvorne i zakonodavne skupštine, Igo je ustoličavanjem Luja Napoleona Trećeg, postao politički protivnik ovom apsolutisti.  Kada je Napoleon Treći 1851. doneo antiparlamentarni ustav, Igo ga je proglasio izdajicom sopstvene domovine. Zbog straha od likvidacije, sa porodicom beži u izgnanstvo, najpre u Brisel, a zatim na britansko ostrvo Gernzi u Lamanšu i tamo ostaje sve do 1870.

Izvanrednu polemiku, koja je ostavila traga u svetskim razmerama,  vodio je sa vlastima veliki književnik i prijatelj Srbije Emil Zola, zalažući se za oslobađanje kapetana Drajfusa. Mada za to nije bilo nikakvog valjanog dokaza, Alfred Drajfus, francuski kapetan jevrejskog porekla iz Alzasa, optužen je 1894. za špijunažu u korist Nemačke i osuđen na doživotni zatvor. Zola je veštom polemikom pokazao da se radi o sudskoj i antisemitskoj zaveri i da će žrtva biti nevini vojnik svoje zemlje. U aferi Drajfus, Francuska se obračunavala sa smrtnim neprijateljima Nemcima i sa jevrejima iz Alzasa, oblasti koji je svojatana od obe države. Emil Zola  je 1898. godine uputio otvoreno pismo predsedniku republike pod nazivom „Optužujem”. U njemu je optužio reakcionarne predstavnike vojske koji su se poslužili lažnim dokumentima u želji da prikriju pravog krivca. Nakon nekoliko godina Drajfus je oslobođen krivice. Drajfusova afera se često navodi kao najpoznatiji primer nepravednih optužbi i osuda nedužnih ljudi, a vešto polemisanje Emila Zole sa vlastima se uzima kao veliko dostignuće i doprinos slobodi misli. Zbog javne polemike koja je naišla na veliku podršku u kulturnim krugovima i francuskom narodu, Zola je optužen i osuđen na zatvor, ali je uspeo da pobegne u Englesku.

Ovakve polemike su pravi primeri argumentovanih i hrabrih kritičkih misli koje su doprinosile opštem razvoju demokratije i demokratskih sloboda u Francuskoj, ali i čitavom svetu. Inače svakodnevno navodno polemisanje, a zapravo neodgovorno ćaskanje u petparačkim listovima i kolumnama, bez valjanih povoda i argumenata, samo izaziva gnušanje javnosti i sprdnju sa navodnim polemičarima.

Redovni profesor univerziteta