Frau Volk kao inspiracija

Nije neuobičajeno da knjige o ozloglašenim ličnostima poput Adolfa Hitlera postanu popularne. Znatiželja da se zaviri u „tamnu stranu” tih osoba, čini ova dela posebno intrigantnim. Ali, roman u „U vučjoj jazbini”, Rozele Postorino, postao je svetski bestseler ne samo zato što ona svoju priču smešta u Hitlerovo skrovište pred kraj Drugog svetskog rata, već i zato što centralnu ulogu u događajima u njegovoj „jazbini” daje jednoj sasvim običnoj ženi, koja se tu zatekla protivno svojoj želji.

Roman „U Vučjoj jazbini”, koji je u Srbiji objavila izdavačka kuća Vulkan izdavaštvo, u prevodu Vesne Rakonjac, inspirisan je životnom pričom Nemice Margo Volk koja je posle 60 godina ćutanja 2014. godine ispričala medijima tajnu da je zajedno sa još 14 žena, krajem Drugog svetskog rata, radila kao degustatorka hrane za Adolfa Hitlera.

Autorka ovog romana, Rozela Postorino, sutra i prekosutra gostuje u Novom Sadu i Beogradu radi predstavljanja knjige „U vučjoj jazbini” i tim povodom je govorila za naš list.

Kako ste saznali detalje životne priče Margo Volk  i da li ste imali priliku da s njom razgovarate?

Ako se izuzme ono što se može pročitati u intervjuima koje je dala, nisam imala pristup detaljima života frau Volk. Imala sam priliku da razgovaram s njenom prvom komšinicom, ženom koja je živela preko puta nje u Berlinu i bila joj prijateljica, ali ni ona nije imala informacije o tom periodu njenog života. Ali, ono što je mene zanimalo o njenom iskustvu imalo je inače više simboličko značenje, nego dokumentarno, a to je mogućnost da neko postane saučesnik zla upravo zato što je njegova žrtva. Pored toga, zanimao me je i aspekt da samo preživljavanje nosi kontinuirani rizik od umiranja. Ako dobro razmislimo, to je ono što se događa svima nama. U svakom trenutku našeg života rizikujemo da umremo. Hoću da kažem da roman „U vučjoj jazbini” nije dokumentaran, glavna ličnost nije Margo Volk već Roza Sauer.

Junakinji knjige ste dali ime koje podseća na vaše – Roza (Sauer). Zašto?

Zbog toga što sam se, s jedne strane, zapitala šta bih ja uradila da sam na njenom mestu. To ne znači da bih uradila ono što je Roza, naravno, ali to je neophodno pitanje kako bi se zagolicala mašta. Moja lična umešanost je aludiranje na činjenicu da je ono što se dogodilo njoj, moglo da se dogodi i meni i bilo kome drugom. Dovoljno je da čovek ne bira, da se plaši, da želi da preživi, poput svih. S druge strane, taj moj odraz u njenom liku mi je pomogao da zamislim njena osećanja, da taj lik učinim raznovrsnim, kontradiktornim, da ga oživim.

Roza prolazi kroz velika lična preispitivanja, a vi ih veoma slikovito prenosite, ali sa naratorskom distancom. Da li je u vašem intimnom doživljaju ona žrtva ili krivac?

Da je ne smatram žrtvom, ne bih ni pisala o njoj. Ona jeste žrtva i upravo zbog toga i jeste saučesnik u zlu. Zanima me upravo ta dvosmislenost, koegzistencija obe te karakteristike u jednom liku. To i jeste ono što je čini fascinantnom ličnošću.

Pre nego što se 2018. godine pojavio roman „U vučjoj jazbini”, objavili ste nekoliko romana u Italiji za koje ste dobili nekoliko značajnih priznanja. Zbog čega je, prema vašem mišljenju, baš roman „U vučjoj jazbini” zadobio pažnju svetske čitalačke publike i izdavača?

Mislim da je jedan od razloga bio u tome što priča o Hitlerovim degustatorkama nije do tada nikada bila ispričana. Takođe, verujem da se to dogodilo i zbog načina na koji sam je ispričala. Pokušala sam da nateram čitaoca da se postavi na mesto glavne junakinje sa kojom ne bismo baš uvek želeli da se identifikujemo. Međutim, nije moguće ne razumeti njene razloge, ne osetiti njen strah, njenu glad, njen nagon za smrću, njenu želju za životom.

Vi govorite četiri jezika od ukupno 33 na koje je preveden roman „U vučjoj jazbini”. Da li ste pročitali svoj roman na nekom od jezika koji su vam poznati i kako ste doživeli „kreativni trag” koji prevodioci neminovno ostavljaju u narativu?

Pre nego što su objavljeni, pročitala sam francuski i engleski prevod i sugerisala prevodiocima neke izmene koje se pre svega odnose na skrivene navode u tekstu koji su religioznog karaktera, jer je Roza vaspitana kao katolikinja, takođe i filozofskog, od Paskala do Žaspera, ili književnog karaktera, jer u tekstu postoje književni omaži Margerit Diras, Kristi Volf…

Na čemu sada radite?

Ne pričam nikada o onome o čemu pišem pre nego što se to objavi. Ja sam Italijanska i sujeverna sam!

Ovo je vaš prvi dolazak u Srbiju. Koje su vaše predstave o našoj zemlji i narodu?

Jedva čekam! Već nekoliko godina unazad želim da posetim Beograd i srećna sam što ću videti i Novi Sad. Nikada ništa ne očekujem kada posećujem nova mesta, ali čitam njihove autore koji su kulturno nasleđe, kao što sam to sada učinila sa Danilom Kišom.