Samo da pare ne propadnu

Specijalno za „Politiku”
Prag, 11. avgusta – Da ne bi „propala” sredstva iz EU fondova Češka je proteklih godina grozničavo povlačila sredstva za suvišne priručnike, neupotrebljive ski-liftove i banalne „studije”, poput studije sa glavnom porukom: korisno je i potrebno da stare u domovima posećuju njihova deca. Koštala je osam miliona kruna (jedan evro vredi oko 23 krune, dakle oko 350.000 evra).

Ili priručnik u kome se zaposlenima u biroima rada savetuje da se pripremaju za sastanke s klijentima. „Potrebno je na odgovarajući način pripremiti kancelariju, tako da ništa ne bude smetalo klijentu (isključiti TV i radio prijemnike, zatvoriti prozore zbog buke spolja, ne izlaziti tokom razgovora...).” Priručnik je sastavilo udruženje Orfej i koštao je, zajedno sa tri konferencije i nekoliko tzv. vorkšopova, 12 miliona kruna.

Evropske penize su naročito uzimane za ski-liftove, kojih ionako u Češkoj ima na svakom bregu. Dok se u Austriji respektuje pravilo da ispod 1.600 metara ima problema sa snegom, u Češkoj su se ski-liftovi postavljali mnogo niže, a sa EU dotacijama i na 400 metara nad morem. Bivši ministar za lokalni razvoj Radek Martinek, koji je u prethodnoj vladi bio odgovoran za korišćenje velikog dela sredstava iz EU fondova, namenjenih Češkoj, priznaje da su ski-liftovi u nizinama „češki specijalitet”. A osim snega, koga nikad tamo nije bilo dovoljno, sada te opštine imaju novi problem – „ako se ne ispuni projektovani broj rekreanata, pare se moraju vratiti”, priznao je Martinek „Lidovim novinama”.

To su neki od primera kako se svojevremeno u Češkoj „domaćinski” raspolagalo evropskim dotacijama. U prvom programskom periodu 2004-2006 Češka je imala iz fondova na raspolaganju 60 milijardi kruna, tada oko dve milijarde evra. Glavna deviza je bila – povući pare.

„Tada nije bilo projekata. A naš glavni cilj bio je da nam pare ne propadnu. Uspeli smo da povučemo lavovski deo. Ali, da li su donele efekte, pomogle u nečemu, nisam baš siguran”, priznaje dalje eks-ministar.

Nekima sada preti (takvih je oko 20 odsto) da moraju vratiti pare. Oditori neće ni sada procenjivati opravdanost nekog projekta nego da li ispunjava uslove na koje se primalac sredstava obavezao. Nije bitno da li tu uopšte ima ili nema snega, ali ski-lift nije koristilo onoliko ljudi koliko je bilo predviđeno, pare ima da se vrate i tačka. A takvi uslovi im nisu nametani, nego su se oni sami na njih obavezivali, verovatno da bi to izgledalo kao „seriozno projektovano”. 

Takve teškoće, međutim, može imati i država. „Obavezali smo se da uz pomoć evropskih para povećamo udeo malih i srednjih preduzeća u bruto društvenom proizvodu (BDP-u)”, kaže nekadašnji pomoćnik Martineka Danijel Toušek i dodaje: „Ali BDP raste zahvaljujući, uglavnom tim velikim.” Nije ispunjena ni obaveza da se poveća priliv privatnih sredstava u školstvo i uopšte razvoj ljudskih resursa. Problem može biti i loše gospodarenje. Poznata je činjenica da su autoputevi ovde građeni skuplje nego u inostranstvu i zavisi samo od oditora da li će to pitanje postaviti.

A glavni je zaključak da je gomila projekata nastala samo zato što je bilo dosta para. Ljudi iz konsultacionih agencija kažu da im je ubrzo postalo jasno kome je do projekta, a kome samo do para. „Videlo se to već pri prvom pitanju – taj kome je do projekta rekao bi imam takvu i takvu ideju, da li bi se za to mogla naći sredstva? A taj kome je samo do para bi rekao – objavili su u konkurs za projekte, ima tamo toliko i toliko para, šta da izmislimo? I onda se izmišljalo”, priseća se tog vremena vlasnik jedne takve agencije.