Jedna Kina, dve Ukrajine

Rusija se čvrsto pridržava principa jedne Kine, izjavio je ove nedelje šef Kremlja Vladimir Putin, potvrđujući da Moskva priznaje kineski suverenitet nad Tajvanom i „osuđuje američke provokacije u Tajvanskom moreuzu”.

Putin je ovo izjavio na sastanku s kineskim predsednikom Si Đinpingom na marginama samita Šangajske organizacije za saradnju u Samarkandu u Uzbekistanu. U Rusiji je ovaj susret najavljivan kao epohalan događaj koji će razvejati američku dominaciju svetom i najaviti rusko-kinesku eru, kako se rusko-kinesko približavanje tamo i inače predstavlja. U stvarnosti, Si je izjavio da će Kina sarađivati s Rusijom tamo gde imaju zajedničke interese, a Putin je morao da prizna da je Peking „izrazio i zabrinutost” zbog rata u Ukrajini.

Moskva je izričito za princip jedne Kine i princip dve Ukrajine – u jednoj vladaju vlasti iz Kijeva, druga je pod ruskom okupacijom. Dok tenkovima gazi po ukrajinskom suverenitetu, Rusija poštuje kineski suverenitet nad Tajvanom, ali šta joj drugo preostaje? Najmanje što Kremlj može da uradi u pokušajima da se združi s Pekingom jeste da saopšti da se zalaže za kineski suverenitet. Sad kad je Zapad okrenuo leđa Rusiji, Putin idealizuje Kinu kao novog partnera, iako je jasno da je veza između Moskve i Pekinga daleko od idealne.

PROBLEMI U RAJU: Putin se poslednjih dana suočava s teškim gubicima i povlačenjem ruske vojske na ukrajinskom frontu, ali nije odustao od puta u Samarkand i prilike da se sretne sa Sijem. Otkako je počeo rat u Ukrajini, Rusija i Kina se ubrzano približavaju. Rusija traži zamenu za evropsko tržište i značajno je povećala trgovinsku razmenu s Kinom. Dalekom istoku prodaje energente po sniženim cenama, očekujući zauzvrat kineska ulaganja.

Kinezima trebaju resursi, Rusiji trebaju investicije. I Kina i Rusija kritikuju Ameriku i zagovaraju multipolaran svet. Obe smatraju da ih je Zapad ponizio. Sve će doći na svoje sad kad se Kina i Rusija združe, ili tako makar čitamo u kineskim i ruskim medijima koji samo što nisu poručili: „Ameriko, čuvaj se!”. Kako li se Rusi i Kinezi samo ranije nisu setili ovog genijalnog rešenja?

Ipak, i susret u Uzbekistanu pokazao je probleme u raju. Putin je zahvalio Kini na uravnoteženom stavu povodom Ukrajine, ali i priznao da Kina ima i neka pitanja i da izražava zabrinutost kad je reč o ratu u Ukrajini.

Sijeva vlada balansira između želje da se bolje poveže s Rusijom i potrebe da ne izgubi zapadna tržišta i tehnologije. Kina je optužila NATO da je i on kriv jer se širio na istok, nije osudila ruski napad na Ukrajinu i nije Moskvi uvela sankcije, ali nije ni priznala Krim i Donbas.

NEVIDLjIVI POBEDNIK: Peking je zasad jedini pobednik rata u Ukrajini. Rusija mu prodaje jeftin gas i naftu, a Amerika se ponovo bavi nečim drugim – Ukrajinom, pa Kina može na miru da se razvija. Kinezi su „dobijali” i druge ratove koje nisu vodili. Mnogi analitičari smatraju da je Kina ta koja je trijumfovala u američkom ratu protiv terora. Dok su Amerikanci dvadeset godina lovili teroriste po Bliskom istoku, zaglibljujući se u Iraku i Avganistanu, Kina je iskoristila američku usredsređenost na druge delove sveta da bi jačala. Prema ovoj školi mišljenja, jedan od najvećih propusta američke spoljne politike je to što je Vašington bio toliko obuzet teroristima da nije obratio pažnju na mnogo veći problem – kinesko osnaživanje.

Kritičari američkog predsednika Džoa Bajdena smatraju da Vašington i sad pravi istu grešku – troši energiju u Ukrajini na rat putem posrednika s Rusijom, umesto da se sprema za okršaj s neuporedivo opasnijim rivalom – Kinom. Protivnici Bajdenove politike ne mogu da shvate zašto je Vašington, koji ne može da izbegne takmičenje s Pekingom, gurnuo Rusiju u kineski zagrljaj. Zar Vašingtonu nije potrebno da što više zemalja bude na američkoj strani ili makar neutralno?

MESTO U GLOBALNOM SELU: Ima i onih koji smatraju da SAD ipak ne moraju da brinu o rusko-kineskom savezu. Iako su ruski i kineski predsednik pre nekoliko meseci poručili da „nema granica njihovoj saradnji”, granice postoje. Prema ovim shvatanjima, nije moguć rusko-kineski kondominijum zbog asimetrije moći između ovih zemalja. Rusija ima deset puta manje stanovnika i deset puta manji bruto društveni proizvod od Kine, pa može da bude samo mlađi partner. Da li će zemlja opterećena svojim mestom u svetu i statusom velesile pristati da bude mlađi brat u tom odnosu? Susret u Uzbekistanu mogao je da podseti Sija i Putina da se njihove zemlje bore za istu interesnu sferu upravo u tom regionu – u postsovjetskim republikama. Rusija ne može da zanemari i činjenicu da sa sve snažnijom Kinom deli granicu dugačku 4.200 kilometara.

Iako je Kina najveći problem za Ameriku, za Vašington je umirujuće što i brojne druge zemlje osećaju nervozu, a sve zbog situacije koju je singapurski diplomata Kišor Mahbubani opisao kao „globalno selo koje se ubrzano smanjuje, a u kojem jedna kuća postaje sve veća”.