Me­sa i mle­ka će bi­ti, ali ma­nje

Po­ro­di­ca To­pa­lov iz Sa­mo­ša „sprem­ni­je“ ula­ze u zi­mu ali ta­ko što su broj od 40 mu­znih kra­va – pre­po­lo­vi­li. Uči­ni­li su to te­ška sr­ca i dok su još mo­gli da pro­da­ju go­ve­da, po­što je ta po­ja­va u ovom kra­ju po­sta­la ma­sov­na. Raz­lo­ge, ka­že Ne­nad To­pa­lov, vi­še i ne mo­gu da po­na­vlja­ju  – su­šna go­di­na, ne­do­volj­no hra­ne na is­pa­ši, još ma­nje da se spre­mi za zi­mu, a da se još jed­nu se­zo­nu ku­pu­je po tro­stru­ko vi­šoj ce­ni jed­no­stav­no se ne mo­že. Osta­lo mu je dva­de­set kra­va na mu­ži, deo je pred te­lje­njem i ne­ko­li­ko ju­ni­ca. Da bi odr­žao vi­so­ku mleč­nost vo­di ra­ču­na o ge­ne­ti­ci i za­to su sva gr­la iz sop­stve­ne pro­iz­vod­nje. Kra­ve je­su za po­nos, ali je nji­ho­va is­pla­ti­vost na gra­ni­ci.

„Mle­ka će bi­ti ma­nje i to ne­će bi­ti tre­nut­no sta­nje, jer po­je­di­ni pro­iz­vo­đa­či jed­no­stav­no ne mo­gu da na­dok­na­de ono što je iz­gu­blje­no u pret­hod­nim go­di­na­ma. Kra­ve ne­sta­ju, kom­ši­je ih, je­dan po je­dan, pro­da­ju. Mi­ni­mal­na pro­iz­vod­nja po gr­lu tre­ba­lo bi da bu­de oko pet do pet i po hi­lja­da li­ta­ra mle­ka, jer bez to­ga do­ma­ćin­stvo ne mo­že da op­sta­ne i funk­ci­o­ni­še. S dru­ge stra­ne, ne­iz­dr­ži­vo su uve­ća­ni tro­ško­vi pro­iz­vod­nje, pa se na­dam da smo do­bro od­me­ri­li i da će­mo za gr­la ko­ja smo osta­vi­li us­pe­ti da se sna­đe­mo da ih is­hra­ni­mo. Ov­de u Sa­mo­šu, ma­lo-ma­lo, pa ima­mo pro­ble­me. Pre ne­ko­li­ko go­di­na da­vi­li smo se u mle­ku, jer je bi­la za­tvo­re­na ot­kup­na sta­ni­ca, sa­da u sit­no pre­bro­ja­va­mo li­tre. Po­sled­nji pe­ri­od ko­ga se se­ćam da je bio do­bar za mleč­no go­ve­dar­stvo bi­le su osam­de­se­te go­di­ne pro­šlog ve­ka, ka­da ni­jed­na ku­ća ov­de ni­je bi­la bez pu­ne šta­le“, pri­ča za „Po­li­ti­ku“ Ne­nad To­pa­lov i is­ti­če da će, da bi odr­žao pro­iz­vod­nju, bar po­la go­di­ne mo­ra­ti da da­je is­hra­nu go­ve­di­ma u šta­li.

Za­to stru­ka na­gla­ša­va da sep­tem­bar­ske da­ne va­lja is­ko­ri­sti­ti za do­bru pri­pre­mu. Pro­iz­vo­đa­če pod­se­ća­ju da ima­ju mo­guć­nost da već sa­da, s ob­zi­rom na to da će bi­ti sa­svim so­lid­na vla­žnost ze­mlji­šta, mo­gu za­se­ja­ti kul­tu­re ka­ba­stog ze­le­nog hra­ni­va, po­put stoč­nog ke­lja, ko­ji sa­zre­va u dru­goj po­lo­vi­ni apri­la.

Vla­da Sr­bi­je je, s dru­ge stra­ne, za­bra­ni­la iz­voz si­ro­vog i pa­ste­ri­zo­va­nog mle­ka do kra­ja sep­tem­bra, dok je po re­či­ma ak­tu­el­nog mi­ni­stra, za­da­tak bu­du­će da se po­za­ba­vi me­ra­ma što se od­no­se na ju­ni­ce, ka­ko bi na tr­ži­štu bi­lo vi­še mle­ka, ali deo tog lan­ca mo­ra bi­ti i mle­kar­ska in­du­stri­ja. Sto­ča­ri na to od­go­va­ra­ju da dr­ža­va iz­la­zi u su­sret zah­te­vi­ma ve­li­kih pro­iz­vo­đa­ča, dok oni ma­li po­la­ko ne­sta­ju. Uglas pod­se­ća­ju da je  Sr­bi­ja da­nas ne pro­iz­vo­di ni po­lo­vi­nu svinj­skog me­sa ko­je go­di­šnje po­tro­ši, a da je broj krup­ne sto­ke na ni­vou od pre po­la ve­ka.

Za­to, na dru­goj stra­ni ju­žno­ba­nat­kog re­gi­o­na, Ja­no­ša Šo­ša iz Do­bri­ce, sa pe­to­de­ce­nij­skim is­ku­stvom u uz­go­ju svi­nja, is­traj­nost na­pu­šta. I on je sma­njio broj man­gu­li­ca u obo­ru, jer nje­go­va ra­ču­ni­ca ka­že da bi po va­že­ćim ce­na­ma hra­ne, to­vlje­ni­ci tre­ba­lo da bu­du za če­tvr­ti­nu sku­plji ka­ko bi mu se rad is­pla­tio.

„Mi sit­ni smo pre­pu­šte­ni sa­mi se­bi. Dr­ža­va tre­ba da od­re­di ce­ne i za tr­gov­ce i za nas, da bu­de ja­sno za šta ra­di­mo. Sub­ven­ci­je su ne­re­dov­ne, ka­sne i tre­ba­lo bi uve­sti i pre­lev­ma­ne na uvoz me­sa i mle­ka.“, ka­že Šoš, a slič­no raz­mi­šlja i Ivan Ga­jin iz Ba­va­ni­šta, ko­ji dr­ži sta­do od oko sto­ti­nu ova­ca. Ne­ka­da ih je imao dva i po pu­ta vi­še, ali je po­ste­pe­no sma­nji­vao pro­iz­vod­nju, čak i ka­da je sub­ven­ci­ja po­ve­ća­na, ka­ko ka­že, na pri­hva­tlji­vih 7.000 di­na­ra po gr­lu.

„Ja još odr­ža­vam ve­li­ko sta­do za ove uslo­ve. Od sto­ti­nu ova­ca imam pri­bli­žno 200 ja­ga­nja­ca, ko­je ne­gde tre­ba pro­da­ti, ali se pi­tam – ka­ko, ko­me i gde. Ra­ču­ni­ce još ima od pra­vlje­nja si­ra, ov­ce ču­vam sam, jer ne mo­gu ni da na­đem, ni da pla­tim čo­ba­ni­na, a vu­nu ba­cam, jer je ni­ko ne­će.”