Grozničavo držanje za svetlost

Sa ovim filmom želela sam da istražim egzistencijalnu borbu između manjkavih i besprekornih, svetaca i grešnika i osnovni ljudski instinkt da se duboko sakriju naše najružnije, najmračnije strane, kaže mlada danska scenaristkinja i rediteljka Katrine Broks, čiji se film „Velika tišina” takmiči u programu „Novi reditelji” na 70. San Sebastijan festivalu.

Ona je jedna od 14 rediteljskih debitanata u formi dugometražnog igranog filma, ali je njena karijera već zapažena i ovenčana danskim i međunarodnim nagradama za tri kratka igrana filmska dela. Broksova je sada publici podarila rediteljski siguran, vizuelno izdašan i tematski intrigantan film radnje smeštene u jedan katolički samostan naših dana, među monahinje koje su dale večni zavet svom monaškom redu. Glavna junakinja Alma (u izvrsnom tumačenju Kristine Kujat Torp, zvezde prošlogodišnjeg filma „Nindžabejbi”) sprema se da položi zavet kao časna, kada u samostan iznenadno stiže njen otuđeni i problematični brat Erik (igra ga dansko-američki glumac Eliot Krose Hov, poznato lice iz mnogih američkih serija). Njegovo prisustvo otkriva tragediju iz njihove porodične prošlosti i kako se ceremonija približava, Almu sve više proganja trauma koja se ponovo pojavljuje na površini...

Ideja o postavljanju priče u manastirskom okruženju Katrine Broks, prema sopstvenom priznanju, pronašla je u sopstvenom odrastanju u jednoj katoličkoj opštini gde je kao dete doživela boga kao zaštitnika, osuđujuću očinsku figuru koja bi je možda kažnjavala ako bi uradila kakav prestup, ali i u samom porodičnom okruženju. Činjenica da je porodična prijateljica odlučila da da večni zavet jednom monaškom redu u Francuskoj, osim iznenađenja potakla je razmišljanja i traganja za odgovorima na niz otvorenih pitanja. Da li se i koliko ta žena borila sa odustajanjem od svih stvari koje inače čine kamen temeljac moderne sekularne egzistencije: porodični život, karijera, lična imovina, seks, ljubav? Kako savremeni čovek može da doživi duhovnu ljubav koja prevazilazi sve to, do juče prisutno u svakodnevici? Šta čoveka tera da izabere tako upadljivo drugačiji život? A sva ova pitanja lebde u pozadini Katrinine „Velike tišine” i nad svim onim sa čim se suočava njena glavna junakinja, koja se tako grozničavo drži za Hristovo svetlo da ne bi pogledala sopstvenu tamu, tragajući za višom istinom dok je nemoćna da se suoči sa istinom ko je stvarno i gde je njen greh.

Film Broksove preispituje i onaj centralni deo hrišćanske poruke da smo u osnovi voljeni i da možemo da nađemo oproštaj bez obzira na to šta smo uradili. Religija može da oblikuje čoveka da živi sa krivicom i stidom kao stalnim saputnicima, ali i sa sklonošću potiskivanja i skrivanja delova sebe zbog straha da ne bude voljen. Ovakva autorkina razmišljanja stvorila su plodno tlo za razvoj Alminog lika. Ona pati od svojevrsnog „kompleksa deteta anđela”, dok njen brat Erik predstavlja suprotno. On je bio problematično dete izbačeno iz kuće i oseća veliki gnev prema verskom licemerju i Alminoj glumljenoj dobroti. Tu negde i jeste suština „Velike tišine”. U priči o tome da se ide do krajnjih granica u pojavi i veličanju dobre osobe i o tome kako se demonizuju drugi ljudi dok se glanca sopstveni oreol. Film ulazi u ljudsku borbu da se osoba oseća dovoljno dobro i vredno ljubavi sa svime što jeste, uključujući i najmračnije tajne. Ali praznina nastaje pred besmislenom tragedijom. Kada se ona desi neki postaju religiozniji, dok drugi gube veru ili to vide kao dodatni dokaz bezbožnog univerzuma. Film se bavi ovim paradoksom i Katrine Broks u tome istrajava do kraja.

Priznanje za špansku filmsku ikonu

Film jeste i bio je moja strast od detinjstva, od kada sam u dnevnoj sobi roditeljske kuće sanjala da istražim svetove izvan našeg komšiluka. Moje detinjstvo je maštalo o glumi, živeći život tako intenzivno da bih mogla da obuhvatim mnoge živote kroz desetine likova, izjavila je u San Sebastijanu španska, ali i voljena internacionalna glumica Penelope Kruz, primajući Nacionalnu nagradu za kinematografiju.

Kruzova, inače već ovenčana i Oskarom, mnogim svetskim nagradama, pa i nagradom „Donostija” na festivalu u San Sebastijanu 2019. godine, držeći govor čak se i rasplakala pokazujući koliko je počastvovana najvećim nacionalnim priznanjem.

Penelope Kruz je na 70. San Sebastijan festivalu prisutna i kao glumica u filmu „Na rubu” argentinskog reditelja Huana Dijega Bote, koji se posle Venecije sada ovde prikazuje u programu „Biseri”...

Nagrada „Donostija” u rukama Žilijet

Jednoj od najvoljenijih francuskih glumica svih vremena – Žilijet Binoš, svečano je uručena 70. nagrada „Donostija” za izuzetan doprinos svetskoj kinematografiji.

Primajući ovu prestižnu statuu iz ruku španske rediteljke Izabel Koišet, na svečanosti u centralnom auditorijumu Kursal, Binoš je izjavila: „Posvećujem ovu nagradu tišini, svom vernom saputniku. Tišina je prisustvo. Pre snimanja, pre izvođenja, tišina je snaga. Iz nje crpim emocije, senzacije, a pojavljuje se bez ikakve volje. Bez ćutanja nema reči. Bez tišine nema duha, a kada se ta tišina podeli sa filmskim stvaraocem, sa glumicom ili glumcem, sa ekipom filma, onda se plete zlatna nit i to postaje film. I tu je sav smisao mojih snova da postanem glumica...”