Srpska košarka, daleko od pravog puta

Jedno pogrešno uverenje i po ko zna koji put velika očekivanja bez pokrića „tresnula” su ovdašnju javnost posle još jednog u nizu neuspeha srpskih košarkaša na nekom velikom takmičenju. U Češku su ispraćeni kao „zicer” prvaci, sa najboljim NBA košarkašem Nikolom Jokićem, njegovim evropskim pandanom Vasilijem Micićem i selektorom koji je osvajao svetsko i kontinentalno zlato Svetislavom Pešićem, ali avaj... Na prvom eliminacionom koraku, posle šetnje kroz grupnu fazu, Italijani su nam još jednom „otvorili oči” i poslali prvog favorita kući već u osmini finala.

Pogrešno uverenje je da je Srbija „zemlja košarke”. To nasleđe nekadašnjih država (Jugoslavije i Srbije i Crne Gore) omča je oko vrata koju treba što pre smaknuti, osvestiti se i krenuti otpočetka. Jednostavno, nema argumenata da se pripiše zemlji koja datira od 2006, jer u 15 košarkaških godina samostalnosti, nikada nismo bili ni svetski ni evropski prvaci, štaviše, na 11 velikih takmičenja osvojili smo tek četiri odličja, sva srebrnog sjaja. Iz ove zablude nastala je i druga nesrećna okolnost, da se preko svakog kiksa prelazi olako i bez zadiranja u suštinu, pa se najveći (nerealni) apetiti zaslepljene sportske javnosti stavljaju akterima kao dodatni teret na leđa.

Ono „zemlja košarke” jedino se u ovom milenijumu, naravno Amerikanci su izuzetak, može pripisati Špancima. „Furija” je posle finala Evrobasketa u Berlinu protiv Francuske objedinila svetsku i kontinentalnu titulu, što je pre nje u ovom veku uradila još samo Jugoslavija (2001. i 2002). Španska era začeta je još 1999. godine na Svetskom juniorskom prvenstvu u Lisabonu (Jugoslavija tada planetarni prvak), kada je na scenu stupila zlatna generacija na čelu sa Pau Gasolom, Navarom, Rejesom, Kabezasom i Bernijem Rodrigezom. Od tada, samo na jednom od 11 evropskih izdanja nisu bili na pobedničkom postolju (2005), ma u kakvom sastavu igrali. Osvojili su četiri zlata i po tri srebra i bronze. Uz to, dva puta su prigrlili svetsku krunu, a imaju i dva olimpijska srebra i bronzu.

„Ako nekoga ne možeš da pobediš, pridruži mu se.” Španci nisu iz kukavičluka i očaja zbog dominacije jugoslovenske košarke dve decenije unazad i strašnog stradanja u međusobnim duelima odlučili da bace svoje dotadašnje košarkaške ideje i stavove. Jednostavno su shvatili kako treba postaviti sistem, njime rukovoditi u kontinuitetu, stručno vršiti selekciju i stvoriti bazu iz koje će se u budućnosti crpeti asovi koji donose medalje. Kopija je tako postala bolja od originala. U prilog njihovoj dominaciji govori i sledeći podatak. Samo u 2022. španske reprezentativne selekcije igrale su devet finala. Muške su osvojile zlato u seniorskoj konkurenciji U-20 i U-18, a srebro U-17 i U-16. Srbije nema na mapi ni blizu postolja. Sistem i kontinuitet su ključne reči, mada ne treba zanemariti ni značaj i uticaj klupskih dometa i jačinu liga, a pre svega uticaj Saveza. Španski klubovi su u ovom veku četiri puta osvajali Evroligu (šest finalista) i sedam puta Evrokup (još sedam finalista). Dva najbolja srpska, Partizan i Crvena zvezda, ostali su na nivou zaraćenih plemena.

Za to vreme srpska košarka je uglavnom lutala, menjala predsednike (Goran Knežević, Dragan Kapičić, Dragan Đilas i Predrag Danilović) i selektore (Zoran Slavnić, Dušan Ivković, Aleksandar Đorđević, Igor Kokoškov i Svetislav Pešić), ali uglavnom ništa suštinski kada je reč o sistemu, strategiji, struci, stvaranju baze, selekciji i viziji igre. Olako smo „potrošili” ljude koji su imali ideje i uspehe (Bodiroga i Đorđević) neke prerano otpisali (Igor Kokoškov i Miloš Teodosić), a što je najgore, „slepilu” nema kraja. Neuspeh na Evrobasketu ponovo je stavljen u fasciklu „loš dan”, a iza krivine nas čeka još jedno moguće veliko razočaranje, da posle trećeg olimpijskog turnira propustimo i prvi svetski.

Zato se treba vratiti na mesto početka krize naše košarke. Kao organizatori Evrobasketa 2005, ispali smo takođe u osmini finala (Francuska), sa timom koji je po imenima bio među najkvalitetnijim ikad (Bodiroga, Miličić, Avdalović, Radmanović, Rakočević, Šćepanović, Jarić, Rebrača, Krstić, Milojević, Gurović, Tomašević – selektor Željko Obradović). Matrica neuspeha je skoro slična. Vrhunski igrači, najtrofejniji evropski trener, puno poverenje javnosti i zlato kao jedno merilo realnosti!

Šta dovodi do trona najbolje je objasnio selektor pobednik – Serđo Skariolo. Španija je zvanično bila osmi favorit, sa timom po imenima najslabijim u poslednje dve decenije. Titulu Grcima nije doneo Janis Adetokumbo, Sloveniji Luka Dončić, ni Srbiji Nikola Jokić. Već Španiji sistem, kontinuitet, jak savez i birani ljudi u njemu, rad i priprema, energija, psihologija i dobra timska hemija. Prosudite šta od svega ovoga je krasilo naš tim i koliki udeo u neuspehu je na letargičnom matičnom savezu. Nema dileme, daleko smo od pravog puta, vreme je za korenite promene.

Srbija na velikim takmičenjima

2007. (EP) – 13. mesto (selektor Zoran Slavnić)

2009. (EP) – srebrna medalja (Dušan Ivković)

2010. (SP) – 4. mesto (Dušan Ivković)

2011. (EP) – 8. mesto (Dušan Ivković)

2013. (EP) – 7. mesto (Dušan Ivković)

2014. (SP) – srebrna medalja (Aleksandar Đorđević)

2015. (EP) – 4. mesto (Aleksandar Đorđević)

2016. (OI) – srebrna medalja (Aleksandar Đorđević)

2017. (EP) – srebrna medalja (Aleksandar Đorđević)

2019. (SP) – 5. mesto (Aleksandar Đorđević)

2022. (EP) – 9. mesto (Svetislav Pešić)

Napomena: Nismo se kvalifikovali za olimpijske turnire 2008, 2012. i 2021. godine.