Priče Đorđa Aćimovića

Knjiga priča Đorđa Aćimovića „Stradijavirus”, u izdanju „Raštan izdavaštva”, kozersko je i duhovito štivo koje se, kao što mu i naslov kaže, poigrava rečima, likovima, stvarnošću i maštom. Nepažljivo učitavanje naslova može da navede na muzičku stranputicu, na naziv besprekornih gudačkih instrumenata – stradivarijusa, ali se ubrzo vraća na poznatu domanovićevsku referencu, na „Stradiju”, na koju smo svi zauvek „pozitivni” kao na virus, i koja ukazije na neko tamo „smešno vreme u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, gde su se držali govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo...”.

Na svoj način, kroz sugestivne slike izvrnute stvarnosti (a sa korica blista spomenik „kod konja” bez kneza Mihaila Obrenovića – konjanika), insinuacije koje ipak zadržavaju vedar duh, iako govore o stvarima koje i nisu smešne, Aćimović stvara svoju parodičnu otadžbinu, kojom defiluju političari, književnici, televizijski voditelji, opskurni likovi iz provincija koji „korenuju” svoje korene.

Tu pripovedač osvaja bilionski iznos u kvizu dominantnog naziva „Kult ličnosti”, Basara kod jednog od junaka ima status oca nacije, a ime Svetislav se daje sinovima, dok duh Borislava Pekića cunja vračarskim ulicama nadajući se da će bar jedna, (s)lepa, dobiti njegovo ime. Tu muškarci koji idu u rat ne plaču, nego psuju. Kroz oprobanu sternovsku formulu „ja i svet” odnosno „ja protiv sveta”, čita se bunt i težnja za slobodom, koja je jedina veća od ljubavi. Pored smeha, u tragovima, pomalja se emocija koju prepoznaju svi oboleli od „stradijavirusa” – „jednog ludila koje je sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu”.

Pripovedač u ovim pričama zauzima ironični stav prema filistrima, ministrima, onima koji imaju bilo kakvu moć ili je uopšte nemaju, pa i prema samom sebi, dok sa sobom razgovara ili dok piše. Satiru, s vremena na vreme u pripovedanju pojačavaju lirske interpolacije, aktiviranjem prošlosti, budućnosti, sećanja...

I kao što je to rekao jedan od recenzenata ovog izdanja, pisac Borivoj Gerzić, reč je o svežoj, ekskluzivnoj prozi, novih, beogradskih kvazihoror priča. „Ako nađete ključ za njihovo čitanje i zaplovite putevima piščeve podmornice, nagrada će se očitovati u vidu prodora kroz vrata percepcije u jednu pomerenu, pa ipak poznatu, našu stvarnost”, smatra Gerzić.