Slavni Gori

Kada su ruski vojni avioni napali gruzijski grad Gori, a kolone oklopnih jedinica prilazile gradu, prikladan je bio izraz da se „sve vratilo na svoje”. Jer, u Goriju je 1879. rođen Josif Visarionovič Džugašvili (Staljin).

(Neko bi se pitao da li bi ruski pešadinci, da su umarširali u Gori, zastali pred spomenikom Staljinu da salutiraju ili tek da se zamisle.)

Više nego bilo ko drugi u prošlom veku, ovaj sin Gruzije je trasirao svojoj domovini težak put. Džugašvilijevi roditelji su navodno asimilovani Gruzini osetskog porekla, odnosno isti narod koji je vlada u Tbilisiju pokušavala da apsorbuje, što u ovom trenutku deluje ironično.

Džugašvili je počeo politički život kao gruzijski patriota. Sa petnaest godina je sastavio pesmu, iskazujući veliku ljubav prema Gruziji. Međutim, sredinom četvrte decenije života postao je boljševik. Pseudonim: Staljin. Na Lenjinov zahtev 1912. počinje da oblikuje partijski stav prema nacionalnim manjinama. Staljin i Lenjin su u početku podržavali princip da manjine imaju pravo na samoopredeljenje. U početku su bili uvereni da će trijumf proleterijata postepeno izbrisati „nacionalne razlike i antagonizme”.

Međutim, posle pobede boljševika 1917, Staljin je kao novoimenovani sovjetski komesar za nacionalne manjine krenuo što je brže mogao – uprkos Lenjinovoj skeptičnosti – da potvrdi autoritet centralnog državnopartijskog aparata. Nije mu bilo lako... Predložio je da sve sovjetske republike budu pretvorene u praktično obezvlašćene autonomne jedinice. Njegov predlog je na insistiranje Lenjina odbijen na Dvanaestom kongresu Komunističke partije. Međutim, te iste godine, pošto je Crvena armija okupirala Gruziju, Staljin je uspeo da razbije Komunističku partiju Gruzije, optužujući je da neguje „buržoaski nacionalizam”. Lenjin se obrušio na Staljina zbog ovog pitanja, ali je bio suviše bolestan da bi nametnuo svoju volju.

Gruzijska Sovjetska Socijalistička Republika, osnovana 25. februara 1921, trajala je malo duže od godinu dana. Dvanaestog marta 1922. ušla je – zajedno sa Azerbejdžanom i Jermenijom – u tvorevinu koju je Staljin nazvao Transkavkaska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika. Sa šefom Lavrentijem Berijom, takođe Gruzinom, ta čudna tvorevina je trajala do 1936. Kasnije je Staljin postavio Beriju za šefa NKVD-a (Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova).

Staljin nije sedeo skrštenih ruku ni u vezi sa Osetijom. Dok je poništavao individualni status Gruzije, dao je dozvolu da se formira Južnoosetijska Autonomna Oblast – „odsečena” od severozapada Gruzije. Susedna Abhazija nije imala sreće za vreme Staljina. Njegovim dekretom je ostala „autonomna” unutar Gruzije. Tamo je sagradio dve svoje omiljene primorske dače.

Kakvi god da su mu bili lični motivi u vezi sa Gruzijom, Osetijom i Abhazijom, očigledno je da je Staljin znao mnogo o svakoj od njih i da je vrlo dobro znao kakvu su istorijsku ulogu imale međusobno. Isto tako je jasno da su on i njegovi prvi sledbenici osetili da ove tri teritorije sa svojim različitim jezicima i kulturama ne mogu biti pod jednim (gruzijskim) šeširom.

Taj Staljinov legat traje.

Dejvid Bajnder

(Autor je dugogodišnji dopisnik 
„Njujork tajmsa” iz Evrope)