Vučićeva prozivka bogova sa Olimpa

Vođen brozovskom ambicijom, predstavljajući se kao poslednji bedem protiv urušavanja planetarnog poretka i lider borbe u odbrani međunarodnog prava koje su velike sile surovo pogazile, Aleksandar Vučić odlučio je da se „drzne” i svetu kaže istinu.

Preuzimajući poziciju velikog žreca, očitao je vakelu Ujedinjenim nacijama kao impotentnom debatnom klubu u kome niko nikoga ne sluša. Računao je da će njegov Urbi et orbi – gradu i svetu – dobiti podršku malih zemalja.

Hvalio se da su mu posle održanog govora prilazili šefovi misija nekih najvažnijih zemalja – ne kaže kojih – da mu čestitaju. Svakako je očaran što su njegovi mediji odmah krenuli da kreiraju virtuelni svet i da hvalospevno pišu da je „zasenio” video-obraćanje ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog.

Vučić je svesno preuzeo ulogu koju je sebi pre 35 godina dodelio Slobodan Milošević: borca protiv hegemonije velikih, simbola borbe čovečanstva za pravdu, slobodu i istinu. Postoji, rekao bih, ipak i neka razlika između njih dvojice. Prvi se „drznuo” radi uvećavanja sopstvene moć. Drugi je to narcisoidno učinio da bi se hvalio svojom hrabrošću ugrožavajući svoju moć.

Milošević je propustio da proceni značaj pada Berlinskog zida 1989. Vučić se ne snalazi u velikim igrama koje okružuju rat u Ukrajini. Ignoriše nove realnosti sveta čija se politička topografija dramatično menja od izbijanja rata. Stoji ukopan na pozicijama od pre sedam meseci.

Odabrao je Vučić da se zameri Zapadu, koji je nekoliko puta prozvao zbog licemerstva, ali i Rusiji, koju je izbegao da pomene, mada se Kremlju svakako nije dopalo njegovo „razbijanje mita o odbrani teritorijalnog integriteta” i osuda kršenja suvereniteta „svih zemalja, pa i Ukrajine”.

Gura prst u oko Vašingtonu promovišući Ričarda Grenela, emisara bivše administracije. Prkosno ponašanje prema Zapadu i favorizovanje Istoka krunisano je potpisivanjem sporazuma o dvogodišnjim regularnim konsultacijama srpske i ruske diplomatije. Tako nešto odavno postoji, ali formalizacija zvaničnim dokumentom baš u ovom trenutku, usred Njujorka, provokativna je i nanosi ozbiljnu štetu poziciji Srbije kao kandidata za članstvo u EU.

Kome je to Vučić sasuo istinu u lice? Moćni ne vole istine, a samo je teoretska mogućnost da on svojim moralnim pridikama navede Zapad da razmisli o agresiji na Jugoslaviju, a Rusija o invaziji Ukrajine.

Ideja da će se oni potresti zbog kršenja tuđih suvereniteta i teritorijalnih integriteta pripada svetu političke fantastike. Velike sile svoje pozicije mogu da ugroze samo međusobno, prepuštajući slabijima da budu nemi posmatrači.

Vučićev konfrontacioni govor navlači bes bogova sa Olimpa, privlači „orlušine (koje su se) ustremili na nas”. Kandidat za lučonošu međunarodne pravde postaje kandidat za osvetu velikih svetskih pakera koji mu ovo neće zaboraviti.

Pragmatski interesi nalažu da se u opasnim vremenima pritaji. To ne znači da menjate stavove, ali svoju zemlju ne izlažete udarima prozvanih moćnika. Jesu oni sada zauzeti svojim konfliktom, ali sačekaće priliku da Vučiću vrate po nosu.

Miloševićeva najveća greška je, po opštim procenama, bila što je podmetnuo Jugoslaviju, namestio je da bude bombardovana. Na kraju je završio u ruševinama svojih kritika globalizma. Nisu mu oprostili ni što je bahato odbio da od poslednjeg američkog ambasadora u SFRJ Vorena Zimermana primi pismo tadašnjeg državnog sekretara Džejmsa Bejkera.

Vučić je, nedavnim odbijanjem da primi pismo evropskih izaslanika, krenuo istim stopama. Čemu ta osionost i ponižavanje diplomata od kojih sutra očekujete pomoć u rešavanju kosovskog problema? Uzeti pismo na uvid ne znači automatsku saglasnost s njegovim sadržajem. Sve su to populistički gestovi udvaranja srpskim građanima koji i ne slute do čega takvo ponašanje može da dovede i šta se iza brda valja.

Tačno je da Srbija oko kosovskog problema iza sebe ima Rusiju i Kinu, a da li je ta podrška večna pitanje je. U Moskvi bi ne trepnuvši priznali nezavisnost Kosova kada bi zauzvrat dobili saglasnost Zapada oko aneksija Krima i četiri samoproglašene tvorevine na istoku Ukrajine koje će ući u sastav Ruske Federacije.

Kina, koja je ključni amortizer ruske ekonomije suočene sa zapadnim sankcijama, ne krije rezerve prema Putinovoj invaziji i sutra bi prihvatila svaki dogovor o Kosovu ako bi on pomogao rešavanju pitanja Tajvana.

A Vučić? On računa na kvantitet. Presrećan je što više od polovine članica Generalne skupštine ne priznaje nezavisnost Kosova. Biću grub: Ko njih pita? Ko pita Srbiju o ratu na istoku Evrope? Koliko Palau uopšte zanima Balkan? Može li barem nešto pragmatske realnosti, real politike?

Sve im je skresao u lice, reći će neko. Da, ima u Vučićevoj kritici globalnog poretka mnogo tačnog, ali zašto namešta Srbiju koja bi kolektivno platila cenu zato što se on „drznuo” da deli etičke pridike? Za čije babe zdravlje?

Ne možemo da umilostivimo nikoga ćuteći, kaže predsednik, ali prenebregava da ovako govoreći može da razljuti mnoge koji više od njega odlučuju o našoj sudbini. „Da li su oni srećni ili nisu, šta to mene briga”, sasvim je neprimereno bahat komentar lidera jedne male zemlje.

Politička šteta je naneta, posebno na Zapadu. Fiksacija u vremenima promena oduvek je bila izraz kratkovidosti i ideološke tvrdoglavosti i po pravilu se pre ili kasnije kažnjava. Izvesno je da će oni koji ne zaboravljaju da Srbija i dalje odbija da se pridruži sankcijama Rusiji biti još u odlučnijoj odbrani nezavisnosti Kosova. Evropski fondovi i investicije mogu da se nađu na dnevnom redu.

Predsednik voli citate. Pa da ga podsetim na jedan star više od dva milenijuma: „Snažni rade ono što mogu; slabi rade ono što moraju”, govorio je grčki istoričar i vojskovođa Tukidid. Borba za istinu i pravdu bez moćnih saveznika ne znači ništa.