Još jedno sećanje na „Sinđelića podno Povlena"

Valjevo – Pretposlednjeg dana septembra navršila se 31 godina od pogibije vojnika Stojadina Mirkovića, devetnaestogodišnjeg heroja sa Povlena, rodom iz valjevskog sela Gornje Leskovice, koji je 1991, zajedno sa majorom Milanom Tepićem, položio život braneći kasarnu u Bedeniku kod Bjelovara. Tokom rata na prostoru bivše Jugoslavije, major Tepić je 29. septembra 1991. suočen sa opsadom kasarne u kojoj se nalazilo vojno skladište, naredio svojim vojnicima da napuste objekat koji je planirao da digne u vazduh. Mladi Stojadin Mirković prvi put se oglušio o komandu pretpostavljenog i do poslednjeg trenutka ostao uz svog majora. Tepić je aktivirao eksploziv, strahovita detonacija je u trenutku odnela i njega i skladište, a hrabri vojnik iz Gornjih Leskovica poginuo je kada je neprijateljskom „zoljom” pogođen transporter u kojem se nalazio.

Ovog 29. septembra Stojadinova majka Anica, predstavnici Vojske Srbije, grada Valjeva, boračkih i drugih udruženja položili su vence i cveće i odali počast pred bistom Stojadina Mirkovića u dvorištu osnovne škole u Donjim Leskovicama. Prethodno je služen pomen na groblju u Gornjim Leskovicama, gde počiva Stojadin Mirković, hrabri vojnik kojeg su meštani ovdašnjih sela prozvali „Sinđelić podno Povlena”.

U razgovoru sa potpisnikom ovih redova u oktobru 2017, Anica Mirković, Stojadinova majka, s tugom se prisetila vesti koje je u oktobru 1991. čula preko radija u školi gde je radila kao pomoćna radnica – u Bjelovaru minirano vojno skladište, uništeno nekoliko transportera. Odmah je pomislila na najgore, jer njen Cole je vozio transporter. Nije se javljao, pisma nisu stizala. U novembru 1991, Anica se sa bratom Radisavom priključila karavanu iz Srbije koji je organizovano išao u Hrvatsku da se rodbina raspita za sudbinu svojih najbližih. Stigli su do Bjelovara.

– Nisam znala šta mu se desilo, kupila sam i ponela mu cigare. Niko ništa nije smeo da mi kaže. Izvode grupe vojnika iz kasarne da ih rodbina vidi i vraćaju ih tamo. Nigde nema našeg Stojadina. Kad su poslednju grupu izveli, jedan mladić mi reče da je poginuo. „Dajte mi ga i ako je poginuo”, zavapila sam – ispričala je Anica. Za smrt sina zvanično je saznala u martu 1992, a njegovi posmrtni ostaci stigli su u Leskovice tek u leto 1995. godine.

U tom razgovoru pre pet godina setila se i svojih predaka. Pradeda je bio u ratu, otac ranjen u ratu, svekar bio gardista, muž Titov gardista, drugi sin „plavac” u JNA...

– Svi su oni shvatali vojsku kao svetinju. Nekad mi bude teško što sam Stojadinu govorila: „Budi, sine, dobar vojnik kao što si i kod kuće bio dobar. Da se ponosim tobom, izdrži i kad bude teško. Proći će i vojska” – kroz suze se prisetila Anica, majka heroja sa Povlena.

– On je baš to i uradio, ali i da mu nisam rekla tako bi postupio. Takav je bio, oduvek. Nikad umoran, uvek nasmejan – dodala je.

Od pre nekoliko godina jedna ulica u valjevskom naselju Popare nosi ime Stojadina Mirkovića.