Globalni hidrostres raspiruje sukobe

„Rat zbog vode”, uskliknuo je u ponedeljak 26. septembra španski dnevnik „Mundo” nakon odlučnog protesta tri hiljade farmera iz regija Leon, Saramanka i Seon u basenu reke Duero, na granici s Portugalijom. „Ne damo vodu iz akumulacionog jezera brane (četvrte najveće u Španiji). Treba nam za navodnjavanje. Mi smo štedeli vodu, i kod nas je suša, i ne dozvoljavamo da vlada digne branu i izlije vodu preko. Neće se drugi bogatiti preko nas: ako treba, borićemo se.” Tim rečima predstavnici Udruženja za navodnjavanje basena Duero opisali su početkom sedmice svoj revolt zbog odluke Madrida da ispoštuje odredbe konvencije Albufeira dve iberijske države (potpisane 1998. godine) i pusti preko granice veliku količinu vode pre kraja hidrološke godine, koji inače pada 30. septembra. Kako bi se farmeri iz tri španske pogranične oblasti „borili” protiv te odluke Madrida, ostaje neizvesno. U svakom slučaju, zvanični Lisabon hitro je prošle srede demantovao „rat zbog vode” između Španije i Portugalije.

„Nema rata zbog vode između naše dve zemlje. Španija je ozbiljna država i poštovaće konvencije koje je potpisala”, izjavio je Duarte Kordeiro, portugalski ministar za zaštitu sredine. Koliko u petak zvanični Madrid i Lisabon izdali su zajedničko saopštenje, u kome navode da će u narednom periodu „združeno raditi na menadžmentu voda prekograničnih reka”. Madridski dnevnik „Mundo” ocenjuje da pravi ispit hidrosaradnje Španije i Portugalije sledi u oktobru, kada vlada premijera Sančeza namerava da za 40 odsto smanji odliv reke Težo (kojom se vodosnabdeva portugalska prestonica Lisabon) preko granice, i to u vreme kada se Evropa letos suočila s najvećom sušom u zadnjih 500 godina. S tekućim sve ćudljivijim klimatskim promenama i sve napetijim međunarodnim odnosima, hidrostres uveliko postaje potencijalni okidač novih regionalnih i globalnih kriza.

„Svet neće biti dostojanstven, zdrav i berićetan ukoliko se hitno ne suočimo s problemom očuvanja i snabdevanja svih, vodom”, poručio je 2015. Ban Ki Mun, ondašnji generalni sekretar UN.

Koliko početkom veka svetska organizacija procenila je da će se čovečanstvo već 2025. suočiti s ozbiljnom nestašicom pijaće vode. Svest o tome da se nešto hitno mora preduzeti, sazreva sporo. Tako, prvi put od 1977. godine, UN idućeg marta organizuje Konferenciju o vodi. „Danas 40 odsto ljudi na svetu pogođeno je nestašicom vode; 80 odsto otpadnih voda se ispušta neprečišćeno u životnu sredinu, a više od 90 odsto katastrofa je povezano s vodom”, istakao je 2018. godine Antonio Guteres, generalni sekretar UN, u najavi konferencije o vodi 23–24. marta 2023. u Njujorku (kodomaćini su Tadžikistan i Holandija).

Koliko ima od akutne globalne nestašice vode do ratnih sukoba? Onespokojavajuće procene o bliskom susticanju žeđi i sa njom povezanom glađu i klimatskih promena s nasilnim okršajima i prinudnim migracijama, brojne su od početka 21. veka.

„Mnogi ratovi u 20. veku vođeni su zbog nafte, ali ratovi 21. veka biće zbog vode, osim ako ne promenimo način na koji upravljamo njom”, zlokobno je prognozirao Ismail Selagerdin, nekadašnji predsednik Svetske banke (1999–2000) i osnivač Aleksandrijske biblioteke. To da hidrostres može biti povezan sa akutnom vojnopolitičkom nestabilnošću država širom sveta već deceniju je tema Kancelarija direktora nacionalne obaveštajne službe američke vlade (ODNI). Te 2012. godine ODNI je, na insistiranje Hilari Klinton, ondašeg šefa diplomatije SAD, u krugovima američkih obaveštajnih agencija sačinila procenu globalne hidrobezbednosti. Prema toj proceni, globalni vodoizazovi „doprineće nestabilnosti država važnih za interese nacionalne bezbednosti SAD”. Destabilizacija izazvana manjkom sveže vode – prema proceni ODNI – mogla bi dovesti do urušavanja država, negativnih posledica po proizvodnju hrane i rizika da teroristi počnu da koriste vodu kao oružje. Prvi globalni hidrosken ODNI sadrži i jedan „zlokobni” detalj. Naime, prognozu da je rizik od međudržavnih ratova zbog vode nizak, „barem do 2022. godine”. Ne čudi stoga što u zadnjih 10 godina brojni vojni i drugi istraživački centri (naročito u SAD, Evropi i Rusiji) vrlo detaljno proučavaju raznovrsne geopolitičke posledice sve akutnijeg globalnog hidrostresa. „Ako od sedam milijardi ljudi, između četiri i pet milijardi živi u situaciji da nema vodu za hranu, proizvodnju struje, potrošnju, onda se na to mora obratiti pažnja”, upozorava dr Upmanu Lal, direktor Kolumbijskog centra za vodu. U međuvremenu, Združeni istraživački centar Evropske komisije navodi da je pet globalnih „žarnih tačaka” hidropolitičkih izazova koncentrisano u slivovima: Nila, Gang–Bramaputra, Inda, Tigar–Eufrat i reke Kolorado. Ovih dana Institut za svetske resurse iz Vašingtona objavio je svoju listu država s „izuzetno visokim bazičnim hidrostresom” (na skali od pet kategorija). Na tom spisku su: Katar, Izrael, Liban, Iran, Jordan, Libija, Kuvajt, Saudijska Arabija, Eritreja, Ujedinjeni Arapski Emirati, San Marino, Bahrein, Indija, Pakistan, Turkmenistan, Oman i Bocuana. Na drugoj strani, ekspertska grupa „La TUK” iz Moskve, usredsređena inače na zbivanja u centralnoj Aziji, navodi da je „postepeno smanjenje vodosnabdevanja bremenito ogromnim konfliktnim potencijalom, kako u odnosima među državama u regionu, tako po društvenu stabilnost unutar država”.

Sa ove strane Urala, „Partnerstvo za vodu, mir i bezbednost”, koalicija šest američkih i zapadnoevropskih nevladinih organizacija (među kojima su Pacifički institut i Institut za svetske resurse), koju finansira holandska vlada, uredno prati preko 2.000 potencijalnih hidropolitičkih žarišta diljem sveta. U svom najnovijem globalnom biltenu, objavljenom krajem avgusta ove godine, ova koalicija je – koristeći crveno-narandžastu Merkator projekciju, iznela svoju procenu, gde bi do septembra 2023. godine moglo doći do „nasilnih konflikata” zbog vode sa 10 i više mrtvih: od Kenije, Etiopije i Somalije, do Iraka, Irana, Avganistana, Indije i Pakistana.

Kolike su šanse čovečanstva da izbegne brojne mračne prognoze „ratne” hidrobudućnosti – zagonetka je.