Budućnost bez patetike i bolećivosti

„Svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj” (P. P. Njegoš)

Prva hipoteza: ili Vučić, zbog upornog ignorisanja stvarnosti i odnosa političkih snaga u svetu, konačno silazi s vlasti – ili Srbija ubrzano i ekonomski i politički totalno propada. Biće da je to previše uprošćeno i infantilno sagledavanje stvari. Ima i suptilnijih solucija.

Ako smo (već) izgubili (privremeno?) suverenitet nad Kosovom (osim u Preambuli i ustavnom tekstu), koje samo još zvanično nismo priznali – ili će nam preostali ugled dalje kruniti bilo Rusija (već mesecima ukrajinski tragično „zabavljena”, odnosno zarobljena), bilo Zapad. Možda od potonjeg izvučemo i neke koristi, delimične kompenzacije. Uz određene pisane garancije. Utopija? No, valja pokušati. U svakom slučaju na kraju krajeva, ipak sami odlučujemo o prethodno navedenom, uzimajući u obzir sve okolnosti (i istoriju, i slovenstvo, i emocije) – ali racionalno zagledani u budućnost bez patetike i bolećivosti.

Uzgred, ne razumem, osim simbolički, ideju „otpriznavanja Kosova”. Igra brojki, apsolutno neodlučilačkih svetskih faktora? Zamajavanje domaće javnosti? Zebem da je glavnina „igre” na sasvim drugom terenu.

Ili ćemo formalno priznati Kosovo – kojem smo sadržinski ionako bezmalo sve dali, odnosno prepustili – ili ćemo ostati, baš kao i Rusija, maltene izolovani u međunarodnim odnosima. Rečju, pred iznudicom smo. Bar na prvi i drugi pogled.

Uvesti srbijanske sankcije Rusiji bez odlaganja, ili će biti izrečene zapadne sankcije (i) prema Srbiji? Te i takve alternative su danas pred nama. U najmanju ruku, vrata Evropske unije nam se sve više zatvaraju. Ako smo za nju uopšte spremni, ako doista iskreno želimo da budemo njeni članovi. S druge strane, i koherentnost Evropske unije je upitna. No, rat u Ukrajini faktički jača njenu kompaktnost, jedinstvo, uprkos izvitoperavanju pojedinih maltene do juče neprikosnovenih evropskih vrednosti i standarda.

No, šta je izgledni „drugi put”, osim evropskog, za jednu političku zajednicu neraščišćene prošlosti kao što je ovdašnja: siromašnu, od spoljne pomoći zavisnu, duboko podeljenu i znatnim delom nacionalistički orijentisanu, ujedno samo ovlaš zaokruženu i vladavini prava i stabilnih institucija, kao i istinskoj podeli vlasti i demokratiji (za sada) nesklonu?

Dakako, verovatno je da Srbija izričito nikada neće priznati Kosovo. Takva međusobna „normalizacija odnosa”, u većinskom delu domaće javnosti doživela bi se kao nacionalni i državni poraz, štaviše kao samoubilački čin partijske vrhuške? Da li je tako nešto poslednja, najgora varijanta? Pre će biti – ona nemoguća! Jer svakad vredi bojazan od opasnosti da „misao koja ne ume da misli zavlada svetom”. (Branko Miljković)

Ali uz posredovanje i pritisak međunarodne zajednice (zašto ne održati Konferenciju o Kosovu?) Srbija možda može „pristati” – ili na labavu i provizornu konfederaciju s Kosovom (čime bi ga kako-tako uvažila kao ravnopravnog partnera u okviru jedne šire celine/„celine”) – ili na plan „Dva Kosova”: razgraničenje Kosova na ono srpsko, tj. severno, i ono albansko, na delove koji bi se recipročno priznali i unekoliko dalje poštovali/tolerisali, zašto ne i ekonomski sarađivali?! Što bi posredno značilo i prećutno gutanje knedle u vidu takve teritorijalne konstelacije i od strane (ostatka) Srbije.

Uostalom, koji je smisao u savremenom svetskom razdoblju insistiranja na „samostalnoj i nezavisnoj” politici Srbije? Posledice: takozvana samosvojnost i „osobenost” – „izuzetak”, bez iole moćnih ili pak onih, svojim brigama prezauzetih saveznika i navodnih prijatelja koji ionako vode računa jedino o sopstvenim interesima? Inaćenje sa svetom? Ponos bez pokrića? Nastavljanje svetle tradicije? Idealizam, takozvana romantičarska isključivost? Gubljenje dragocenih meseci i godina u iščekivanju da se globalne (ne)prilike promene, da inostrane političke moćnike „prođe ljutina”? Šta znači pragmatičnost i trezvenost u ovoj svekoliko kriznoj vetrometini događanja?

Da li je mudrost u odlaganju, u laviranju, u ponavljanju istog, u geslu „dobar dan čaršijo na sve četiri strane”, odnosno u „manevrisanju u mestu”? U 21. veku, naročito, dobro i zlo je izmešano, pravda i pravo potisnuti na marginu. O moralu i jednakopravnost skoro da je izlišno debatovati. Svet se u strahu i neizvesnosti prestrojava u hodu, nema ničeg zadugo datog: države se svrstavaju „pod kišobrane” najjačih. Pa kako onda sačuvati suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, njen identitet? Ujedno, obezbediti iole pristojan standard njenih građana, život dostojan čoveka.

Ukratko, vreme nam nimalo nije saveznik. I usled slabljenja (?!) spoljne i unutrašnje pozicije Rusije, kao i nervoze Amerike i Brisela zbog „polivalentnog”, oklevajućeg Vučića, pa i zbog situacije u Bosni i Hercegovini, posebno imajući u vidu krupne probleme Republike Srpske (Da li bi nešto rešio „Novi Dejton”?). A ni u odnosima sa Hrvatskom nam ne cvetaju ruže; samo trnje. Protivnike projekta „Otvoreni Balkan”, nailazeću zimu, preteće restrikcije, nestašicu gasa i eventualnu novu pandemiju – da i ne (s)pominjem.

Inače, ponekad, nadam se, delići odgovora mogli bi se pronaći i u postavljanju pravih pitanja. Blagovremeno i dobronamerno plasiranih. Ako ima ko da ih čuje i razmotri.

Sic transit gloria mundi – Tako prolazi slava sveta. (latinska izreka)

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu