Divna Veković, prva lekarka u Crnoj Gori

Ministarstvo kulture Crne Gore dobilo je zahtev da dve ulice u Beranama ponesu imena po Divni Veković, prvoj lekarki u Crnoj Gori, i njenom rođenom bratu protosinđelu Prokopiju, igumanu nemanjićkog manastira Đurđevi stupovi kod Berana.

Divna je bila francuski đak. Školovanje je završila na Medicinskom fakultetu na Sorboni u Parizu, kao stipendista kralja Nikole. Prevela je na francuski jezik Njegošev „Gorski vijenac” i dela Jovana Jovanovića Zmaja i Vuka Stefanovića Karadžića. Bila je autor jednog od prvih francusko-srpskih rečnika, čime ju je u znak zahvalnosti francuska država odlikovala najvećim odlikovanjem – Legijom časti.

Divnin rođeni brat Panto, svešteničko ime Prokopije, iguman manastira Đurđevi stupovi kod Berana, bio je prvi učitelj koji je predavao veronauku u Beranskoj gimnaziji. Slobodarski nastrojen, bio je mučen od Osmanlija, a nakon dolaska Austrougara interniran je u logore monarhije, da bi od posledica mučenja preminuo 1919. godine, u pedesetoj godini života.

Komisija je Divni Veković uzela za zlo što se u Drugom svetskom ratu nije priključila partizanima, nego je rat provela radeći u bolnici u Beranama, kao i to što je „sarađivala” s Italijanima, bez obzira na to što je spasila i izlečila na stotine svojih Vasojevića. Komisiji nije smetalo da odobri podizanje spomenika kraljici Italije Jeleni, s kojom je Divna sarađivala u svim humanitarnim akcijama, pokazavši time da u najgorem malograđanskom duhu više ceni Jelenu Savojsku, koja se dobro udala i postala poznata jer je iz dinastičke kuće Petrovića, nego Divnu, koja je svojim obrazovanjem pomerila granice učešća žena u društvu i koja je svetu predstavila naša najveća kulturna dela.

Prilikom četničke odstupnice 1944. masakrirali su je kundacima partizani na Zidanom Mostu u Sloveniji i poluživu bacili u reku Savu. Njen brat sveštenik Prokopije trideset godina je proveo u sukobu s osmanskim i austrougarskim vlastima, opismenjavajući srpsku decu onda kad je to bio smrtni greh. Njega je komisija proglasila nepodobnim, jer je 1918. bio učesnik Podgoričke skupštine, čime su „precrtane” sve njegove rane od turskih sindžira i godine logorskog života u Austriji i Mađarskoj, jer je na tom, po „kulturnoj” državnoj komisiji, pokvarenom kantaru učešće na Podgoričkoj skupštini bilo čin izdaje. Srećom je umro 1919, jer bi mu prikačili i epitet fašiste.

Prokopije i Divna Veković svakako zaslužuju da se ulice u njihovim rodnim Beranama nazovu po njima.

Milutin Osmajlić