Snena varošica kraj Vlasine

Ovde nećete pročitati ni reči o političkoj i privrednoj situaciji u Vlasotincu, nećete saznati mišljenje predsednika opštine (inače dvostrukog regionalnog prvaka u lovu i ribolovu), ni najviđenijih ljudi u gradu, nećete naučiti ništa o ekonomskim i socijalnim pokazateljima ove male varoši na jugu Srbije. Podalje od svih ovih važnih, a dosadnih činjenica, želimo da vam pokažemo Vlasotince kakvim ga vide njegovi sadašnji i nekadašnji žitelji, mnogi rasuti po svetu, neki proslavljeni i upamćeni za istoriju, drugi tek stasali da ruše stare i grade neke nove ulice, trgove i mostove preko mirne, lenje Vlasine.

Namerno pominjemo baš „građevinske radove“ jer je to jedno od najstarijih i najcenjenijih zanimanja u Vlasotincu, ali i zato što su glavni junaci mnogih vlasotinačkih anegdota upravo spretni i dosetljivi građevinari. Tako je, priča se, jedna grupa ovdašnjih zidara, trbuhom za kruhom, krenula niz Južnu Moravu, pa uz Zapadnu, sve do Ovčar planine. Ne birajući posao, prihvatili su se da sagrade kuću nekom siromašku u okolini Čačka. Dok su radili, stalno su mu se obraćali sa „gazdo“. Te „gazdo, daj eksere“, te „gazdo, daj pare“, sve dok ih ovaj, ne znajući da li oni to ozbiljno, ne prekori: „Nemojte me više zvati gazdom, zar ne vidite da kuče nema za šta da me uhvati!“ „Ama, nismo mi blesavi, ne bismo ti govorili da si gazda, nego ti ne znamo ime“, odvratiše zidari.

Legenda o carici Teodori

(/slika2)Ovu i mnoge druge priče o Vlasotincu i Vlasotinčanima otkrio nam je, preko svojih knjiga, humorista i svojevrsni hroničar vlasotinački Zoran Davinić. Neskrivene simpatije prema rodnom mestu i njegovim žiteljima, čija se vrcavost i nezlobivo nadmetanje ne menjaju uprkos svim promenama koje su – nabolje ili nagore – zadesile ostatak zemlje i sveta, pretočene su u literarne minijature kazane tipičnim jezikom juga Srbije:

Davinić je sačuvao od zaborava i kafedžiju Vlastu Biringu, kome je žena Savka u zatvor nosila tegle kiselih krastavaca sa rakijom umesto sirćeta, imenjake i suparnike Sretka Bojkova i Sretka Voćku, šaljivdžije Đoku molera i Đorđa Janića, pisca i književnog kritičara, popa Maksu i učitelja Brkića, fudbalskog asa Voju Popovića i nenadmašnog vinara Blaška Parunovića.

Otkuda tolike šaljivdžije u Vlasotincu? Reklo bi se, od prvih naseljenika. Arheolozi su otkrili njihove tragove još iz neolita, mlađeg kamenog doba, u prvom zvaničnom sačuvanom popisu pominju se 1516. godine, ali nama je najdraža nezvanična verzija iz šestog veka, iz vremena imperatora Justinijana. On je, kaže legenda, jednom umoran zastao kraj reke Vlasine na putu od Caričinog grada prema Konstantinopolju, i u podnožju brda Rovina podigao šatore. Kad je zorom hteo da nastavi putovanje, njegov verni sluga Onufrije ga obavesti da svita još ne može da krene, jer carica Teodora pere veš u reci. Zbunjeni (i pomalo sumnjičavi) Justinijan naredi Onufriju da tu ostane i otkrije šta je to tako posebno u Vlasini, i ovaj tako postade prvi žitelj budućeg srednjovekovnog poljoprivrednog i kulturnog središta tog dela Srbije. A reka u kojoj je, prema predanju, zadivljena carica prala svoje rublje i danas se smatra jednom od najčistijih u Srbiji!

Od Onufrijeve kolibe do popisa s početka 16. veka, Vlasotince je naraslo na naselje sa oko šesto stanovnika, od kojih su mnogi bili nadaleko čuvene zanatlije. Krajem 19. veka varošica je (ovaj status je dobila 1878. po oslobođenju od Turaka) imala, prema tadašnjem popisu, 2.626 žitelja, a sada ih broji 33.312 (popis iz 2002), s tim što je prirodno bogatstvo ostalo uglavnom isto (plodno zemljište, šume i vodni resursi), dok su fini zanati zamenjeni modernijim i profitabilnijim zanimanjima, koja nećemo nabrajati. Dovoljno je pomenuti da Vlasotince ima devet osnovnih i dve srednje škole, dom zdravlja, bolnicu, kulturni centar, biblioteku, spomenike, crkve, arheološka nalazišta, sportska, planinarska, lovačka i kulturno-umetnička društva, Ekološki pokret „Vlasinu“ i eko-bazu „Jug“, mnogobrojne trgovine, kafane i buregdžinice, među kojima je možda najpoznatija „Šekspir“ u centru grada. Tamo nećete naći Hamleta ni Magbeta, ali slobodno poručite vruće mekike i penjurlije.

Kuće na Gigu i Spasku

(/slika3)Ponos i dika grada je i Zavičajni muzej, nekadašnja turska kula iz 18. veka, izgrađena na temeljima rimskog utvrđenja, koja je u to vreme služila kao administrativno-upravna zgrada i kao osiguranje lokalnih trgovačkih puteva (iz očuvanih puškarnica se nekada pucalo na hajduke). U Muzeju je izložena najbogatija zbirka stare srpske grafike u zemlji, poklon čuvenog akademskog slikara, univerzitetskog profesora Miodraga Nagornog. U njegovoj porodičnoj kući u Vlasotincu (slikar inače živi u Beogradu) nalazi se još jedna, ali drugačija zbirka – više od stotinu portreta Vlasotinčana, koje je on naslikao u poslednjih petnaestak godina. Kako Nagorni redovno posećuje rodni kraj, i ova zbirka se uvećava!

Još jedan poznati Vlasotinčanin je, doduše na sasvim drugi način, zadužio zemljake – ministar Mlađan Dinkić. Čuveni potomci gradića na Vlasini su i Aleksandar Kocić – Krnja, nekadašnji fudbalski reprezentativac i golman „Crvene zvezde“, Petar Spirić, prosvetitelj i rodoljub, Bogoljub Mitić – Đoša, glumac i humorista… Čitaoci će se, sigurno, setiti i mnogih drugih, koje, nažalost, ne možemo sve da smestimo u ovaj tekst.

Poklonici i zaštitnici tradicije, Vlasotinčani su očuvali i obnovili nekoliko starih zdanja tipičnih za ovaj kraj, među kojima su i još aktivni mlin (inače simbol grada), dve stotine godina stara Spaskina kuća na samoj obali Vlasine, dom porodice Stojana Stojiljkovića Gige, trgovca, pa kitnjasta kuća „na Milana Valčinog“ (kako se ispravno kaže vlasotinačkim narečjem). Niz sabijenih, slikovitih  jednospratnica u Krnjinom sokačetu, i mnoštvo drugih dragulja već zaboravljenih vlasotinačkih neimara nije, nažalost, podelilo njihovu sudbinu, i danas nepovratno propada. Fasade tih davnašnjih lepotica su naružene, sa njihovih leproznih lica zguljeni su ornamenti, prozorska stakla porazbijana, a okviri izvaljeni, još jedino balkoni od nežno upletenog kovanog gvožđa nekako odolevaju.

Kao da su, usmerivši se na Vlasinu, dugački most koji spaja varoš na dve obale, na lepu rečnu plažu ukrašenu drvoredom i slamnatim suncobranima, i na novi sportski centar koji se tu gradi, Vlasotinčani najzad odustali od podsećanja na „ono što nekad beše“.

A možda je u pitanju nešto drugo. Kao što je rodbini iz dijaspore objasnila jedna vlasotinačka snajka, kad su joj zamerili da ne održava „večnu kuću“ pokojnog svekra: „Mnogo je voleo kupine, Bog da gu prosti, pa mu gi negujemo i na grob!“

Tekst i snimci: Aleksandra Mijalković

-------------------------------------------------------------

Ljupka mesožderka

Vlasotinački kraj je među botaničarima poznat po jednoj neobičnoj i retkoj biljci, rosulji, po kojoj i Vlasotinčane ponekad zovu Rosuljcima. Ova biljka – mesožderka luči lepljivu tečnost koja oblikom podseća na kapi rose (otuda i ime, na latinskom, od grčke reči drosos – rosa), čime privlači sitne insekte.

--------------------------------------------------------------

Ekološka bitka za Vlasinu

Reka Vlasina, od koje potiče i ime Vlasotinca, izvire ispod brane Vlasinskog jezera, i posle 70 kilometara se uliva u Južnu Moravu. U gornjem toku žive pastrmka i krkuša, u srednjem klen, mrena i skobalj, a u donjem čikov. Reka poseduje prirodnu radioaktivnost (valjda je zato veš carice Teodore, opran u Vlasini, bio tako blistavo beo, kako veli legenda), ali i izvesno „neprirodno“ zagađenje. Iako u njoj nisu nađene nedozvoljene količine teških metala, u reku se izlivaju hemijske i komunalne otpadne vode iz Vlasotinca. Ekološki pokret „Vlasina“ se trudi da to spreči, a već je imao udela u zaštiti reke od mogućeg nepovoljnog uticaja razvoja turizma na Vlasinskom jezeru – uspeo je da utiče na izmenu prostornog plana opštine. Znatno je teže sa nesavesnim žiteljima okolnih sela, koji uporno truju Vlasinu hemikalijama i fekalijama.