Obični ljudi na biciklima

Automobilom se od Stokholma do Vasterasa stiže za otprilike jedan čas. Padine i polja, crnogorične i brezove šume, jezerca i rukavci jezera... čovek je ovde učinio samo ono što mora – prodenuo je put. Vasteras je sedište elektronske industrije, sada pripojene gigantskom sistemu ABB (Asea Brown Boveri), jednoj od vodećih svetskih kompanija u oblasti energetike i automatizacije. A u samom središtu Vasterasa je spomenik, zapravo ansambl od bronze, još preciznije sedam figuraljudi na biciklima, zapravo jedna grupa, jedan niz biciklistana veoma niskom postamentu,gotovo lice u lice sa prolaznicima. Svi su oni, prema zamisli vajara, odeveni obično, čak skromno, sa kačketom na glavi, a na prtljažniku svakog od bicikala je kovčežićili je o ram okačena torba, kao za alat ili užinu. To je spomenik posvećen sugrađanimakoji su se zaputili na posao. To je spomenikradnicima koji su učestvovali u rastu važne elektronske industrije, doprineli napretku Vasterasa, pa i čitave Švedske. Neko je doneo neobičnu odluku da ti obični ljudi, takođe, zaslužuju da budu ovekovečeni u bronzi, da su i oni vrednipomena i ponosa jedne zemlje, a ne, kako je drugde ustaljeno, da slične, najveće počasti pripadajusamo nemilosrdnimvojskovođama, veštimpolitičarima ili voljenimdiktatorima...

U jednom svom delu, odmah posle žute zgrade sa brojem 13, moskovska Ulica Boljšaja Nikitskanekako se neočekivanorazmiče iširi u omanji trg. Ovde senalazi skroman park, spomenik Čajkovskom, a u njegovom zaleđu je zgrada čuvenogKonzervatorijuma imenovanog po tom ruskom kompozitoru svetskog glasa. Neposredno uz ulaz i spomenik je kafe, nekada omiljeno sastajalište muzičara i pisaca. Sada je to mondensko mesto, po visokim cenama pristupačno uglavnom samo strancima i dobrostojećim Moskovljanima, mesto gde kao da se dolazi sve ređe radi razgovora, sve češće da bi se prikazale toalete ili najnoviji modeli, čak i blindiranih automobila. Na prijatne trenutke razonode jednog dela gostiju pažljivo motri lično obezbeđenje, namrštene, krupne momke nije teško prepoznati, oni stoje dovoljno blizu da bi priskočili, svi odreda u besprekornim, crnim odelima, sa uvek tamnim naočarima, u karakterističnoj pozi, neznatno raširenih nogu, neprestano lagano okrećući glave sleva nadesno i obrnuto. Opet, čitavo to okupljalište, taj preterano skupi kafe, kao da je u velikoj suprotnosti sa spomenikom, posebno sa levom bronzanom rukom Čajkovskog, što kao da diriguje muzikom koja u prekidima dopire iza njegovih leđa, iz učionica Konzervatorijuma. I još više, čitavo to mesto, taj stalno puni kafe, kao da je u suprotnosti sa studentima, naoko običnim mladim ljudima koji na vežbe i ispite odasvud dolaze na biciklima, rumenih lica, možda od vožnje zakrčenim moskovskim ulicama, možda od težine kutija sa svakovrsnim instrumentima, možda od uzbuđenja što ih čeka muzika, muzika, muzika...

Periferija Pančeva. Ušorena. Kuće se zbile. Na jednom mestu trotoar još modar od opalih dudinja. Podne je, sunce se propelo, upeklo je, u daljini, u centru grada, titraju tornjevi čuvene crkve za koju je, kako kažu, drvenu građu obezbedio lično Karađorđe. S kraja puta stariji muškarac i žena voze bicikle. Ne žure se. Pošli su do bašte. Tamo imaju nekoliko leja povrća i po jedno stablo od gotovo svake ovdašnje vrste voća. Još malo, samo ako nisu te sreće da ih noću neko pokrade, pa će biti za kompot, sok, pekmez, slatko, koliko da se čoveku na stolu nađe. Prednji točkovi nesigurno krivudaju. Biciklisti, čovek i žena, zvižduću. Raduju se, zaputili su se u baštu da rukom razaberu korov, da rukom uberudozrele plodove... Povremeno ulicom prođe kakav silanautomobil, podigne staru vojvođansku prašinu i odbačene plastične kese iz novog, lane otvorenog hipermarketa. Nestrpljivo se oglašavaju snažne sirene, malo ko voli bicikliste na drumu, nikada se ne zna kada će preprečiti put, pa jeposle sve to velika neprijatnost, policija, uviđaj, čist gubitak i živaca i vremena. Prednji točkovi krivudaju. Čovek i žena zvižduću. Sirene se oglašavaju. Muškarac ima običaj da šeretski kaže: „Baba i ja se vozimo na biciklima i pevamo”. Pa osmehnut dodaje: „A ovi se voze u mercedesima i svađaju se”.