Obračun opere i drame

Kompozitor Irena Popović Dragović, u ovom slučaju i reditelj, intimno, nagrađivano delo Milene Marković „Deca” postavlja kao operu u 17 pesama u Narodnom pozorištu u Beogradu. Premijera je u subotu uveče, 8. oktobra od 19.30 sati na Velikoj sceni nacionalnog teatra. Libreto potpisuje Dimitrije Kokanov, muzičku dramaturgiju Jelena Novak. Koreograf je Igor Koruga, kostimograf Selena Orb, scenograf Miraš Vuksanović, stručni saradnik reditelja Ana Grigorivić.

Igraju: Nela Mihailović, Suzana Lukić, Predrag Miletić, Vanja Milačić, Pavle Jerinić, Milena Đorđević, Bojana Stefanović, Bojana Bambić, Dragana Varagić, Aleksandar Vučković, Miona Marković, Teodora Sparavalo…

Zašto delo „Deca” radite kao operu, a ne kao dramu?

Milenu Marković je nemoguće raditi kao dramsku predstavu. Mislim da je roman „Deca” jedino moguće postaviti kroz neku novu formu koja svakako nije klasična dramska predstava. Ovo je opera koja je oblikovana kroz pesme i koje u krajnjoj instanci mogu i egzistirati kao samostalne forme. Opera „Deca” je delo o pevanju u kome su nemir i slojevitost Mileninih stihova pretočeni u beskrajne melodije kojima se često ne vidi ni početak, ni kraj.

„Deca” su roman od 150 strana, bez tačke i zareza… Kakve emocije i kakvu misao je ovo delo probudilo u vama?

Misao koja udara u stomak, srce i glavu i onda je lako ako ste biće koje ima stvaralačku potrebu da to pretočite u svoj umetnički izraz. Pevanje je o deci, „drugačijosti”, majkama, majkama kao deci, ženama: tetkama, babama, sestrama, drugaricama. O muškarcima: sinovima, očevima, dedama, ljubavnicima, muževima, braći, prijateljima, muškarcima kao deci i o svima njima zajedno. I prevashodno o njihovim kompleksnim odnosima i to u balkanskom kontekstu. Odnosi su o bliskosti ili o njenom nedostatku. A bliskost je o razumevanju... Samo je bitno da imate dobar autorski tim koji vas prati, koji vam pomaže i koji vam veruje. Ja sam imala Dimitrija Kokanova, Jelenu Novak, Selenu Orb i Igora Korugu i zaista želim da im zahvalim što su mi pomogli da porodim „Decu”.

Komponovanje je slično režiji. Kako ste u slučaju opere „Deca” spojili ova dva kompleksna umetnička segmenta?

Ja sam kompozitor i pokušala sam da predstavu postavim kroz koncertnu formu, a njena scenska uzbudljivost se pre svega odnosi na koreografska rešenja koja je Igor Koruga tako temeljno, mudro i slojevito utkao u ovo delo i jako puno pomogao da „Deca” budu to što jesu. Zamislila sam da sva ta deca plešu i sviraju i pevaju: horski, solo, raznim glasovima, dečjim, odraslim, operskim, glumačkim, običnim, drugačijim… Najčešće pevaju i kreću se skupa gradeći unutrašnji Milenin glas koji je naš glas. Pevanje podiže budnost jer magično menja značenje teksta. I najozbiljnija situacija, kada je pevana, balansira na litici smisla koji se začas može preobratiti iz ozbiljnosti u komediju, iz komedije u melanhoniju, iz melanholije u grotesku… Zato opera i realizam nisu dobri prijatelji. Osmislila sam da glumci ulaze u orkestarsko telo i sviraju zajedno sa muzičarima, isto tako i muzičari ulaze u igrajući prostor glumaca. Samim tim dala sam važnost i jednoj i drugoj strani. Pokušala sam takođe da scenski prikažem obračun opere i drame i ukažem koja sve sredstva koriste oba žanra, kao i na jedan vid manipulativne igre u koju bivamo uvučeni kao slušaoci, odnosno gledaoci.

Vaš život u Austriji gde ste se usavršavali na Mocarteumu naučio vas je da slušate ljude i učite od njih. Šta ste usvojili od srpskih kolega sa kojima ste provodili sate u probnoj sali nacionalnog teatra?

Austrija me je naučila da poštujem ljude, njihove procese i dela. Ono što je za mene najvažnije jeste da bez obzira na to da li mi se nešto dopada ili ne, imam zaista najiskrenije poštovanje za umetnike koji su nešto stvorili. U slučaju nacionalnog teatra i predstave „Deca” sam čini mi se prvi put došla do gotovo katarzičnog stvaralačkog čina, sličnog onom koji se opisuje u romanima ili koje gledamo u nekim filmovima. U kojima umetnik biva izložen stvaralačkom procesu koji ga obuzima do granice ludila. U komunikaciji sa autorskim timom i glumcima shvatila sam da proces podrazumeva da imate jednu stabilnost i postojanost koju sam mislila da posedujem. Međutim, bilo je i onih dana u kojima me razaralo osećanje da ja ovo ne umem, ne znam i ne razumem i ona utopistička misao: ja ovo ne mogu. Glumci su ti koji su mi verovali najviše.

Kakav je, zapravo, naš muzički teatar?

Iskreno se nadam da će posle naše premijere ljudi koji vode pozorišta u Srbiji osvestiti i ponuditi umetnicima da se igraju sa ovakvim muzičkim formama nalik operi „Deca”. Mi ovakvu vrstu teatra ne negujemo, ona zapravo i ne postoji. Ovde ne govorim o specijalizovanim pozorišnim institucijama u kojima su mjuzikli ili operete na repertoaru. Ovde je reč o novim formama u kojima se umetnicima daje potpuna sloboda da stvaraju i istražuju, a ono što je još važnije daje im se potpuna produkciona podrška kako finansijska, tako i organizaciona. Pozorišta u Srbiji nisu spremna na rizik i zato zovu isključivo renomirane reditelje sa kojima znaju šta će dobiti i kakvu će predstavu proizvesti, na koje će festivale te predstave otići i koje će nagrade dobiti. Poziv Narodnog pozorišta u Beogradu da mene angažuje, za mene je presedan i zato smatram da je ovo, bez obzira na kvalitet opere „Deca”, veliki revolucionarni korak.