Aleksandar Popović za „Politiku": Lične netrpeljivosti i ideološke razlike ne smeju da utiču na Univerzitet u Beogradu

Najviši organ upravljanja našom najvećom i najstarijom akademskom institucijom, Univerzitetom u Beogradu (UB), jeste njegov Savet, a za oko mesec i po dana sleduje izbor predsednika tog tela. Prof. dr Aleksandar Popović, koji privodi kraju četvorogodišnji mandat na ovoj funkciji, ističe da je on samo „prvi među jednakima” i da je u toku izbor većinskog, univerzitetskog dela Saveta, posle čega će, sa članovima tog tela koji predstavljaju studente i Vladu Srbije izabrati predsednika. Na kraju svog mandata prof. Popović priznaje za naš list šta je planirano, a nije sprovedeno pod njegovim rukovodstvom Savetom, ali i šta misli o najnovijim događanjima koja su ustalasala akademsku javnost.

Ranije ste za „Politiku” rekli da vam je cilj da do kraja mandata pokrenete vraćanje oduzete imovine UB. Mandat privodite kraju, a od restitucije ne bi ništa. Zašto?

To jeste i moj neuspeh. Savet je, a ne samo ja, pokrenuo javno ovo pitanje, čak je i režiser Boško Savković napravio odličan dokumentarac, postigli smo jednodušnost u univerzitetskoj javnosti, Senat i Savet su dali apsolutnu podršku restituciji kao procesu, predali smo i predlog zakona. Konačno, možda pogrešno, imali smo skrupula da na ovom pitanju ne insistiramo u periodima krize izazvane virusom korona, dramatizacije situacije na Kosmetu ili izbornih kampanja. Uslove za restituciju zakonom mogu da stvore Vlada Srbije i Narodna skupština. Vlada nije želela da se ovim pitanjem bavi, bez obzira na naše inicijative ministrima. Na poslednjem sastanku na ovu temu, u februaru 2021. godine, premijerka Ana Brnabić je rukovodstvima Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), Matice srpske i UB obećala odgovor i opcije za rešenje restitucije u roku od mesec dana. Nikada se posle toga nije javila. Čak ni na pisma akademika Vladimira Kostića, predsednika SANU, i moje malenkosti nije odgovarala, a to bi bilo makar pristojno zbog institucija koje predstavljamo. Pametnome dovoljno.

Ako biste mogli da vratite vreme i tek sada postanete predsednik Saveta, koju biste dobrobit, sem borbe za povrat zaostavštine srpskih dobrotvora univerzitetu, doneli UB?

Dobrobit je preterana reč za bilo čiji pojedinačni doprinos, pa i moj. Mislim da mora da se čini sve što se može da država i univerzitet uspostave jednu vrstu ozbiljnog partnerstva. U Srbiji nema veće koncentracije stručnjaka od one na UB i ti ljudi svojoj državi u mnogo svakodnevnih problema mogu i moraju da pomognu. Voleo bih da se naredni predsednik Saveta trudi da čini ono što sam pokušavao, da odgovori uvek ne na neslaganja, već na ružne napade na fakultete, profesore i studente, koji su dolazili od pojedinaca iz gradskih i republičkih vlasti ili novinarstva.

Imate li podršku sadašnjeg rektorskog kolegijuma u radu, a gde se mimoilazite?

Naravno, kao što i oni imaju moju podršku. Sarađujemo svakodnevno, naravno, ne slažemo se uvek i u svemu, ali se nikada u potpunosti ne slaže ma koja grupa ljudi koja operativno sarađuje. Razgovaramo, razmenjujemo argumente, nalazimo ili ne nalazimo zajedno najbolja moguća rešenja. Pristojan razgovor i onda kada se ne slažemo i dobronamerno traganje za najboljim rešenjima jeste karakteristika koju na UB ni izlivena zapadnjačka reka, ni rijaliti svet u kome živimo nisu ubili.

Šta mislite o nedavnoj odluci Senata da se od predloženih kandidata za profesore emerituse jedino ne izabere akademik Dušan Teodorović?

Ništa dobro. Izbor prof. Teodorovića je na njegovom matičnom Saobraćajnom fakultetu i nižim telima dva puta dobio podršku, a onda na Senatu nije dobio dovoljan broj glasova. Time je udaren šamar i Saobraćajnom fakultetu i svima koji su pisali referat za izbor i za njega glasali. Oni koji su bili protiv na Senatu nisu izneli primedbe na proceduru ili kandidata, i to ostavlja sumnju da prilikom glasanja nisu odlučivali samo akademski motivi. Ja se sa delom primedbi koje je prof. Teodorović imao na funkcionisanje UB ne slažem, ne slažem se ni sa načinom iznošenja, ne slažem se sa njim ni ideološki, ali je to nevažno. Uvek bih, ako nemam primedbi na referat, glasao za njegov izbor. Lične netrpeljivosti, strasti i ideološke razlike ne smeju da utiču na Univerzitet u Beogradu. Moramo biti bolji od društva u kome smo. Znatno bolji.

Bivša rektorka, prof. dr Ivanka Popović, nije dobila podršku Rektorskog saveta Konferencije univerziteta Srbije, pri kandidaturi za predsednicu Evropske asocijacije univerziteta, a predložile su je kolege iz Slovenije, Mađarske i Austrije. Da li je to apsurdno?

Nije samo apsurdno, štetno je i skandalozno. Da li je u interesu i na korist, a ne štetu, ove zemlje i visokog obrazovanja u republikama Srbiji i Srpskoj da jedna od nas bude na ovom važnom mestu u evropskom obrazovnom sistemu? Verujem da jeste. Podrška širom Evrope za Ivankinu kandidaturu je mnogo manje posledica ugleda naše zemlje ili UB, a mnogo više rezultat njenog ličnog rada i ugleda. Univerzitet u Beogradu je Ivanku Popović podržao, a zbog čega neki drugi univerziteti nisu, o tome treba da govore njihovi rektori. Sama činjenica da jasno izlažem svoj stav, a da se oni koji su glasali protiv mesecima kriju od javnosti, govori sve.

Zašto niste ustali pri izvođenju studentske himne „Gaudeamus igitur”, kao sve kolege u Rektoratu, na nedavnoj proslavi dana UB?

Ne ustajem na himnu Evrolige u košarci, Lige šampiona u fudbalu, himnu „Radosti Evrope”, „Evrovizije”, „Odu radosti”, himnu Sabora u Guči, pa ni na „Gaudeamus”, i to se i ranije znalo. Ustajem na himnu Srbije, drugih država, na „Uskliknimo s ljubavlju”. Moj je izbor da ne ustajem na svakojake druge melodije koje neko proglasi himnama. Verujem da se poštovanje prema studentima, univerzitetu na kome smo i kolegama pokazuje svakodnevnim činjenjem ili nečinjenjem, tj. radom, a ne formalnim poštovanjem „Gaudeamusa”. Da budem jasan, ne smatram da sam zbog svog stava bolji profesor ili veći patriota od onih koji misle drugačije, koji ustaju na „Gaudeamus”, ali svoj stav imam, na njega imam pravo i ne plašim se da ga iznesem. Nisam ni konformista, ni oportunista i ne moram da budem u većini.