Kralj Petar Drugi, Draža i JVuO

Bez dovođenja određenog istorijskog događaja u sklop celog konteksta i opših okolnosti, a pre svega pune istorijske istine, nema objektivnosti u istorijskoj nauci.

Van svake je sumnje da pod pritiskom NOVJ u drugoj polovini 1943. i leta 1944. godine dolazi do primirja i ograničenih sporazuma i saradnje između JVuO i Nemaca, ali, važno je pomenuti, bez remećenja opšteg antinemačkog kursa JVuO, o čemu govore i nemački dokumenti. Tako, na primer, komandant Jugoistoka Fon Vajks u svom obaveštenju od 21. novembra 1943. godine, između ostalog, ističe:

„Kao rezultat pregovora koje duže vreme vode, u najužoj saradnji, specijalni opunomoćenik Ministarstva spoljnih poslova i komandant Jugoistoka sa vođama četničkih odreda, sklopljen je sporazum koji predviđa oružano primirje ograničeno na određeni prostor i povremeno zajedničko vođenje borbe protiv komunizma”. Fon Vajks dalje dodaje da je preduslov za sklapanje sporazuma bio da četnički odredi prekinu s „borbenim i sabotažnim dejstvima protiv nemačkog Vermahta”. Komandant Jugoistoka dalje dodaje: „Dosadašnja zabrana za saradnju sa četničkim odredima i pojedinačnim bandama zasnivala se na čvrstoj orijentaciji najvišeg četničkog vođe Draže Mihailovića da bezuslovno vodi borbu protiv Nemačke i njenih saveznika, čega se on do sada nije odrekao… odnedavna lojalna orijentacija pojedinih četničkih odreda ne sme se uopštiti, jer još i danas četničke bande izvode prepade i sabotaže” (Zbornik dokumenata, tom 12, knj. 3, str. 679–681).

U ništa manje važnom izveštaju generala Felbera s proleća 1944, tačnije od 16. maja 1944, ističe se: „1) DM pokret bio je i ostao neprijateljski. 2) Njihova saradnja sa nemačkim i legalnim srpskim jedinicama protiv crvenih proističe samo iz saznanja da su komunisti u Srbiji njihov neprijatelj br. 1; neprijatelj br. 2 ipak ostaje okupaciona sila”. Napominjući da oružje nikad nije davano, Felber takođe ističe: „4) prema do sada stečenim iskustvima, četnici se protiv crvenih angažuju u nekim slučajevima samo uzdržano, nastojeći, po svoj prilici, da suviše ne prolivaju krv” (Zbornik dokumenata, tom 12, knj. 4, str 250).

Kad je reč o avgustovskim pregovorima na relaciji Nedić–Mihailović, do njihovog susreta je zaista došlo najverovatnije 15. avgusta 1944. Milan Nedić je o tome pred istražnim organima Ozne 1946. godine, između ostalog, rekao: „Ja sam mu kazao (Draži Mihailoviću – prim. V. G.) da Nemci propadaju i da će uskoro morati da se povuku iz zemlje. Predočio sam mu opasnost od komunista koji nadiru sa sviju strana, pa je stoga potrebno da se obrazuje jedan srpski front od mojih odreda i četničkih, pa da ujedinjeni brzo i efikasno spasemo Srbiju od komunističkog upada… Sporazumeli smo se da oružje i municiju izdejstvujemo preko Nemaca.” Veoma je važno pomenuti da je reč samo o deklarativnom sporazumu Nedića i Mihailovića. To je bio pokušaj uspostave jedinstvenog nacionalnog fronta protiv NOVJ, u koji bi ušli SDS, SDK i JVuO.

Budući da je ovde bila reč o politici veoma visokog ranga, nemački zapovednici nisu mogli da izađu u susret tako krupnom zahtevu bez izričitog odobrenja vođe Rajha Adolfa Hitlera. U njegovom „glavnim stanu” došlo je 22. avgusta 1944. do susreta Hitlera s visokim nemačkim zvaničnicima, prilikom kojeg je Hitler odbio sve predloge o naoružanju Mihailovićeve vojske. Treba da je, po nemačkim izvorima, s vrata dobacio Nojbaheru: „O naoružanju četnika, naravno, nema ništa” (Dr Ivan Avakumović „Mihailović prema nemačkim dokumentima”, str. 152). Čak je Fon Vajksu rekao i sledeće: „Nemačka mora do kraja suzbijati sve planove o Velikoj Srbiji. Ne sme se stvarati srpska vojska. Prihvatljivija je čak sa stanovišta komunistička opasnost” (Dr Kosta Nikolić „Istorija Ravnogorskog pokreta”, Beograd, 2014, str 368; 363 – 370).

Dakle, potrebno je zaključiti, od formiranja jedinstvenog nacionalnog fronta, odnosno, njihovog naoružavanja od strane Nemaca, nije bilo ništa. Reč je samo o epizodi pokušaja nastalog usled veoma nepovoljnih pozicija po JVuO i druge antikomunističke snage u Srbiji.

Vujadin S. Gudelj