Sećanje na uspon šabačke Metaloplastike

U rubrici Među nama 20. septembra je objavljen dopis Petra Ž. Terzića pod naslovom „Zašto više nismo među košarkaškom elitom”, koji me je podstakao da se oglasim. Znamo da su u korenu košarke bili studenti, a vodili su ih obrazovani ljudi i van navedene struke – sportske igre. Takav slučaj bio je i u boksu. A danas?

Sećam se postepenog građenja uspeha i „šlaga na torti” šabačke Metaloplastike – dva puta pobednik Kupa evropskih šampiona. Takođe su počeli studenti, amaterski i s puno ljubavi. Uspeh se gradio polako. Igrači su slobodno vreme provodili zajedno, uz kafu, i bili srećni. I željni pobeda i uspeha. Velika želja im se i ispunila.

A što se košarke tiče? Nekada je u Benskoj Bari (deo Šapca) bilo nekoliko improvizovanih koševa, a mladi su neumorno ubacivali loptu u koš. Danas takve slike više nema. U usponu Metaloplastike bitna je i izgrađena hala, ali danas ipak nemamo više „šampiona”. Neki kažu da se „učenje sporta” plaća. Precizno ne znam, ali ako je tako, da li oni koji nemaju para ne mogu da izbruse svoj sportski dar? Ili, pak, prepoznati sportski talenti imaju šansu da se afirmišu? Ili ćemo se zadovoljiti maksimom De Kubertena „Važno je učestvovati”?

Što zapisa prof. dr Jovan Marić u knjizi „Kakvi smo mi Srbi – Prilozi za karakterologiju Srba”: „Mi obožavamo takmičenje. Iako smo mali narod, u sportovima smo veoma uspešni, uspešniji nego što bi nam po veličini pripadalo. To je ta edipalna želja za takmičenjem. Međutim, i tu imamo karakterističan fenomen, gotovo tipičan za Srbe. Kada dođemo do cilja, kao da se uplašimo konačnog uspeha i dramatično gubimo. Baš kao u edipalnoj situaciji – ako pobedimo oca, sledi ko zna kakva kazna. Očigledno je da ne možemo da negujemo pobednički mentalitet...”

Jovan Rukavina,
Šabac