Umetnost mora da postavlja pitanja

Tragajući posvećeno, sa dubokim emocijama za smislom našeg postojanja, slikarka Vjera Damjanović je uz poseban osećaj za materijal koji koristi, bilo da je uobičajen bilo da je sačinjen od pronađenih predmeta iz svakodnevnog života, stvorila značajna umetnička dela. Ove godine njen dugogodišnji stvaralački rad obeležila je Nagrada „Stojan Ćelić, umetnik, teoretičar i kritičar, akademik” za 2022, potom izložba posvećena nekim segmentima njenog opusa, koja se zatvara u nedelju u Muzeju „Cepter”, u čijim prostorijama će se večeras od 20.00 časova održati i svečana promocija monografije o ovoj slikarki. Tom prilikom govoriće prof. dr Irina Subotić, Srđan Đile Marković, umetnik i Savo Popović, istoričar umetnosti.

O tome kako doživljava sva tri događaja važna za njen rad, Vjera Damjanović za „Politiku” kaže:

– Ovu nagradu smatram izuzetno značajnom u našoj zanemarenoj i materijalno oskudnoj kulturi, zbog toga što ona podrazumeva štampanje monografije. Tako ozbiljnu i studiozno koncipiranu monografiju priželjkuje svaki umetnik, jer je ona suma stvaralačkog opusa. Nagrada nosi ime mog višegodišnjeg profesora Stojana Ćelića, kod koga sam provela četiri godine sedmogodišnjih studija na Likovnoj akademiji. Iz tog razloga na ličnom planu taj trenutak sam doživela vrlo emotivno, jer sam uvažavala njegovu višestruko značajnu ličnost; kao umetnika, pedagoga i intelektualca visokog formata. Velike zasluge za realizaciju ovog poduhvata pripadaju direktorki Muzeja „Cepter” dr Ivani Simeonović Ćelić, zahvaljujući kojoj je ovaj projekat zaživeo. Želim da istaknem značaj ove kulturne institucije i njenog osnivača Madlene Cepter, koja više decenija istrajava u održavanju svoje misije u kulturi. Izložbu čine radovi, po izboru direktorke ovog muzeja dr Ivane Simeonović Ćelić, koji predstavljaju deo mog stvaralaštva posvećenog istraživanjima papira kao materijala, kao i nekih tehnika u umetničkoj praksi koje nisu dominantne, poput kolaža i asamblaža. Ova postavka svakako pruža dobar pregled tog dela mog rada. Promocija monografije je značajan trenutak predstavljanja umetnika i njegovog dela, kao i institucije koja stoji iza ovog poduhvata.

Kada govore o opusu Vjere Damjanović kritičari pominju „poseban vizuelni kod”, a na pitanje kako je on stvoren, na koji način su pronađeni predmeti i materijali iz okruženja dospeli u njena dela, naša sagovornica objašnjava:

– Svoj, kako kažete, „poseban vizuelni kod” gradila sam godinama, da ne kažem decenijama, strpljivim istraživačkim radom, poštujući svoj unutrašnji glas, sa spoznajom da jedino on može odoleti svim hirovima pomodnih trendova. Predmeti koji su dospeli u moje radove godinama su pažljivo traženi i privlačeni mojim misaonim obrascima vezanim za određene teme kojima sam se bavila. Tako, na primer, radeći na izložbi „Eva i zmija”, prvi put predstavljenoj javnosti za 13. Noć muzeja 2016. godine u Muzeju „Cepter”, za rad naslovljen „Tri mudraca”, u kolekciji starih predmeta moje babe Marije pronašla sam ručno kovane kuke od gvožđa za kačenje. Svojom neobičnom i svedenom formom, sa neznano dugo taloženom patinom, savršeno su odgovarale mojoj zamisli o tri mudraca.

Od Vjere Damjanović smo saznali i kojim temama je posvetila najviše pažnje, da li joj je neko od svetskih umetnika bio bitan i da li je pokušavala da stvarajući pošalje poruku i odgovori na važna pitanja:

– Teme kojima sam se posvetila u svom opusu su srodne i povezane iako to na prvi pogled možda ne izgleda tako. Od prvih u dobroj meri „psiholoških portreta”, kako je to izvanredno protumačila dr Irina Subotić u svojoj analizi u tekstu monografije, „u biti je čovek” u svom horizontalnom hodu kroz životni lavirint do težnje ka usponu ka „Lestvici” uz sve stranputice i stradanja, padove i uspone, pa sve do tema vezanih za istoriju pisma, sudbinu biblioteka, knjiga, mitologiju… Naravno pratila sam dešavanja u umetničkoj praksi drugih, ali trudeći se da u sopstvenom radu ostanem verna sebi. Visoki umetnički dometi drugih uvek ostavljaju trag u nama i to nam pruža mogućnost izrastanja u težnji ka boljem rezultatu. Stvaralaštvo lišeno pitanja, poruka i bunta ne postoji bez te osnovne suštine. Umetnost mora da postavlja pitanja iako definitivni odgovori nisu nužni – važni su utisci koje posmatrači ponesu i šta oni s njima učine.