Ubrzani voz za Brisel, slepi kolosek

Kada nema dobrog objašnjenja treba pratiti tokove novca i bar osnovne stvari će postati jasne.

Nisam čuo još ni jedno dobro objašnjenje za ovaj, naizgled, besmisleni rat. Prateći navedeno uputstvo, postaje jasno da je suština problema u vezi sa pitanjem da li će naftu, gas i ostale prirodne resurse – kojima obiluje Rusija i ostale bivše sovjetske socijalističke republike – eksploatisati ruske firme pod kontrolom države ili, pak, kompanije u vlasništvu zapadnih fondova. Drugim rečima, ključno pitanje je  da li će profit i posebno ekstraprofit prisvajati ruski tajkuni i majčica Rusija ili će odlaziti u posed vlasnika transnacionalnih kompanija i finansijskih fondova.

Ruska srednja klasa živi (sve bolje) od mrvica koje ostaju nakon što država namiri svoj vojni budžet (kojim čuva te resurse), a tajkuni kupe jahte, fudbalske klubove i ko zna šta sve još i tako delom podmire transnacionalne finansijske tokove. I srednja klasa na Zapadu, takođe, živi (sve lošije) od mrvica koje ostanu kada onaj jedan odsto namiri svoje nasušne potrebe. Problem je što ta srednja klasa veruje da živi od svog rada i pameti koje, meritokratski i tržišno postavljen liberalni poredak, pravedno vrednuje,  a ne od, na primer, eksploatacije ostatka sveta.

Kako god, i šta god na kraju da se desi – a ratna sreća je promenljiva uprkos tome što po pravilu pobeđuje ekonomski jača strana, cenu rata će platiti srednja klasa.

Ali kakve sve to veze ima s nama? Meni je lično svejedno da li sipam benzin na „Gaspromovim” ili OMV-ovim pumpama. Brine me jedino što mladi ljudi ginu, ali ovde nije reč ni o jednom ni o drugom. Reč je o tome da se od nas sve otvorenije traži da se nedvosmisleno i ne samo politički opredelimo. Manje-više uvijeno to od nas traže i Zapad i Rusija. Jedina principijelna politika koju jedna zemlja može da vodi je da se ne opredeljuje. Ulog nisu samo sankcije prema Rusiji već i stav prema samoproklamovanoj nezavisnosti Kosova.

Ponuda koja je došla u vidu francusko-nemačkog papira  stavlja Srbiju u poziciju da odbaci svaku principijelnost i da sledi bilo iracionalne porive, bilo racionalnu kalkulaciju.

Sledeći osećanja izbor je jasan, baš kao što je jasan i racionalan izbor. Međutim, tvrdim da ovakav kakav je, mada deluje racionalno, francusko-nemački plan ne treba ni razmatrati. Razlog je jednostavan. Iskustvo poslednjih par decenija uči da nijedan plan ili dogovor bilo usmeni ili pismeni koji je Srbija imala sa zvaničnicima EU nije ispunjen. Rezolucija 1244  od samog početka deluje kao mrtvo slovo na papiru jer sve tačke rezolucije nikada nisu ispunjene. Đinđiću je obećavano da će se put ka EU ubrzati samo kada se preda Milošević. Živković je bio spreman da se kladi u sve da ćemo 2007. godine postati punopravna članica EU. Koštunica je verovao, ne bez dobrog razloga, da će Srbija postati dosadna zemlja kada ispuni preostale obaveze. Umesto toga Kosovo i Crna Gora su proglasile nezavisnost. Tadić je preneo pregovore sa KiM u EU u dobroj veri da će to ubrzati put Srbije u EU. Lista obećanja i izneverenih dogovora i ugovora, zaključno sa Briselskim sporazumom, suviše je dugačka da bi iko ko pamti duže od tri dana mogao da prihvati ili da se obaveže na bilo šta, što bi za posledicu imalo očekivanje da će EU nešto kasnije ispuniti.

Volim vozove. Sećam se da je postojala podela na putničke, ubrzane, brze i ekspres vozove. Ako dobro pamtim, takozvani ubrzani nije bio čak ni brzi, a pogotovo ne ekspres. To je samo značilo da ne staje baš kod svake bandere – kako se nekada govorilo, ali se na normalnim stanicama zaustavljao.

Tako i ubrzano članstvo ne podrazumeva drugačiji put u odnosu na ovaj kojim idemo, osim što bi malo, niko ne zna koliko i na koji način, naš put bio ubrzan.  Ubrzani pristup, dakle, ne bi značio da bi se kroz Hrvatsku i Bugarsku – da ne pominjemo druge, prošlo mašući kroz prozor ubrzanog voza, već bi se Srbija zaustavljala na svakoj stanici. Tamo bi je čekali odbori za doček srpskog ubrzanog voza za Brisel sa specijalnim, beskonačnim govorima dobrodošlice.

Nema sumnje da, u slučaju prihvatanja tog plana, Kosovo ne bi više predstavljalo prepreku za ulazak u EU, ali nigde ne piše da se ne bi pojavile druge prepreke – a i što ne bi. Ako se Srbija tako lako odrekla „srca” zašto drugi ne bi tražili neke manje važne organe.

EU, a ni njene najvažnije članice, nemaju kredibilitet da bilo šta traže od Srbije ili bilo koga drugog (setimo se samo nedavnog slučaja Severne Makedonije). Mnogo veći kredibilitet EU bi pokazala ako bi otvoreno tražila da Srbija bezuslovno odustane od Kosova po cenu sankcija, izolacije i drugih tortura. Problem je, međutim, što Brisel ne samo da nema opravdanja, a pitanje je da li ima snage i jedinstva za takve sankcije. Kako onda biti siguran da ima snage da ispuni bilo šta pozitivno, poput proširenja na Srbiju, za šta suštinski nije ni zainteresovan.

U Srbiji je, manje-više, svima jasno da sadašnja ponuda nije ništa bolja od staklića koje su indijanske poglavice dobijale za krzna i zemlju koju su ustupale evropskim kolonizatorima.

Jedina ponuda koja bi mogla da se shvati ozbiljno i da izazove ozbiljnu raspravu, sa određenim izgledima na uspeh, bila bi ona koja bi podrazumevala ekspresan i direktan prijem u EU, nakon čega bi Srbija ubrzano pristupila odricanju od prava da se diplomatski i politički bori za suverenitet nad KiM.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista