Susret s istorijom

Putovali smo u Republiku Srpsku na promociju moje knjige „Preko trnja do zvezda” u svečanoj sali Skupštine opštine Kozarska Dubica. Automobilom je upravljao Vladimir Kukolj, zvani Grof, a saputnici smo bili bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije i bivši ambasador Vladislav Jovanović, general u penziji Rade Pavlović i moja malenkost.

General prvi kreće u susret s istorijom opaskom da se krećemo drumom koji su pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka izgradile omladinske brigade. Ja sam u dva navrata sa studentskom brigadom „Dr Sima Milošević” učestvovao u izgradnji auto-puta „Bratstva-jedinstva”: 1958. na granici Slovenije i Hrvatske (Mokrice) i 1959. nedaleko od Župskog Aleksandrovca. Ova magistrala povezuje Ljubljanu, Zagreb, Beograd i Niš s Makedonijom. Ime auto-puta asocira na slogan Francuske revolucije (1789): „Sloboda, jednakost, bratstvo ili smrt”.

General podseća da su komesari u partizanskim odredima u toku NOB (1941–1945) na svojim moralno političkim seansama često koristili slogan „Bratstvo-jedinstvo”, naročito u Hrvatskoj i BiH prvih godina ustanka, kad su partizanske odrede uglavnom činili Srbi (do pada Italije i Musolinija 1943, kad u partizanske odrede ulaze i drugi narodi). Za to vreme ustaše su u NDH (Hrvatska, BiH, Srem) činile genocid nad srpskim narodom. Neko je primetio da je posle završetka rata slogan „Bratstvo-jedinstvo” bio temelj na kojem se gradila druga Jugoslavija (SFRJ, s 22 miliona stanovnika).

Grof čvrsto drži volan i pažljivo prati naš razgovor. Na kraju ljutito postavlja pitanje od kakvih su to materijala građeni temelji kad se građevina koju zovemo druga Jugoslavija početkom devedesetih godina prošlog veka raspala kao kula od karata.

Ovo provokativno pitanje tražilo je odgovor, koji nije nimalo jednostavan.

Vraćamo se 1918. godini, kada je stvorena prva Jugoslavija, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, budućnost će pokazati – od inkompatibilnih nacija. Dok Srbi srpskom revolucijom (Prvi i Drugi srpski ustanak) revitalizuju svoju srednjovekovnu državu stvarajući Kraljevinu Srbiju, Hrvatska je kolonija u Habzburškoj carevini. Za vreme Velikog rata Srbi su učestvovali na pobedničkoj strani, a Hrvati na poraženoj. Srpska vojska, uz pomoć saveznika, proteruje s Balkana dve velike imperije – Tursku na Bosfor i u Malu Aziju i Austrougarsku na njene predratne granice, da bi se potom raspala na nekoliko manjih država. Hrvatska i Slovenija su ostale da lebde između neba i zemlje. U 19. veku u delu hrvatske elite rađala se ideja o stvaranju države Južnih Slovena, isto kao i kod dela srpske elite. Zanemarene su činjenice da su srpska i hrvatska nacija vekovima živele u različitim civilizacijskim miljeima – Srbi u osmanskom, a Hrvati u evropskom, jedna pravoslavne, a druga katoličke vere.

Međutim, ambicije kralja Aleksandra da bude vladar relativno velike države, pritisci nekih velikih sila, uticaj masona, doveli su do stvaranja prve Jugoslavije.

Drugi svetski rat doveo je do dubokog jaza među narodima koji su činili prvu Jugoslaviju. Zbog zločina koje su u NDH nad srpskim narodom počinile ustaše (oko 1,2 miliona Srba ubijenih na monstruozan način) došlo je do nepremostivog razora između srpske i hrvatske nacije. Pokušaj da se posle rata parolom „Bratstvo-jedinstvo” premosti ovaj jaz i bace u zaborav svi ustaški zločini ostao je bez uspeha i zato je došlo do raspada druge Jugoslavije.

Grof nije bio zadovoljan odgovorom, pa sam pokušao da skrenem razgovor na šaljivu stranu parafrazirajući Lenjina: „Mangupi u našim redovima doveli su do raspada druge Jugoslavije.” Ni ovaj odgovor ga nije zadovoljio pa je ispalo da smo nas trojica „rasturili” SFRJ.

Kod Novske smo sišli s auto-puta i krenuli drumom ka Kozarskoj Dubici, pored zloglasnog jasenovačkog logora. Na velikoj poljani nalazila su se dva spomenika žrtvama logora. „Kameni cvet” Bogdana Bogdanovića latica okrenutih ka nebu i zvezdama simbolizovao je život. Železnička kompozicija – lokomotiva i pet teretnih vagona – uz obalu reke Save služila je u toku Kozaračke ofanzive (1942), za prevoz zarobljenih civila od železničke stanice Dubica do Jasenovca. U logoru bi ih čekali ustaški dželati sa „srbosjecima” (specijalno dizajniran nož za klanje Srba). Rastojanje između ove dve železničke stanice je svega 15 kilometara, pa je ova kompozicija po nekoliko puta dnevno dovozila zarobljenike. Kako je kapacitet ubijanja Srba u logoru bio ograničen na 200–300 dnevno, došlo je do gomilanja naroda u logoru i ispred njega.

Ja sam s majkom, starijom i mlađom sestrom, u poslednjem vozu i poslednjem vagonu stigao u Jasenovac, kad je gomila naroda bila izvan logorske kapije. Zbog toga je kompozicija produžila ka Bjelovaru. U Garešnici su nas izbacili iz vagona i rasporedili po okolnim selima kako bismo radili poljske poslove, pošto su muškarci bili mobilisani u ustaške i domobranske jedinice koje su učestvovale u Kozaračkoj ofanzivi. Okolnost da sam u Kozari zarobljen među poslednjima i da je logor bio prepun sačuvala mi je život.

Prof. dr Slobodan Čikarić
univerzitetski profesor u penziji