PRIJATELjSTVO, STARI ZANAT

To se prvo zvalo nacionalnim pomirenjem, a sada je stvar sužena i govori se, i piše, o Deklaraciji o političkom pomirenju koju bi potpisima trebalo da overe Demokratska stranka (DS) i Socijalistička partija Srbije (SPS). Teško je sada utvrditi ko je, onomad, nakon koalicionog sporazuma DS-a i SPS-a oko nove vlade, pomislio da je uhvatio Boga za bradu, pa uobrazio da ove dve stranke oličavaju naciju, a drugo je pitanje čemu Deklaracija o političkom pomirenju uopšte služi kada je jasno da su se te dve stranke, uz manju ili veću pomoć prijatelja, već pomirile.

Prekjuče je u „Politici” Branko Ružić, predsednik Izvršnog odbora SPS-a, rekao da će dokument biti potpisan „onog dana kad procenimo da će proizvesti najveći politički efekat”, a ja nešto ne verujem da je bilo koga briga za tu deklaraciju, tim pre što se DS i SPS istorijski gledano i nisu nešto posebno svađali. U najnovijoj srpskoj političkoj istoriji te dve stranke su se jedna od druge udaljavale i približavale, ne vodeći nikad uzajamne ratove, kao što je naprimer SPS bio u sukobu sa SPO, pa i Srpskom radikalnom strankom, posebno nakon Dejtona, kada se Milošević presvukao u mirotvorca, a Vojislav Šešelj započeo prodor ka napuštenom prostoru nacionalističke politike.

I 5. oktobra nije se dogodio sukob između DS-a i SPS-a. Bio je to sukob širih razmera koji se, posle, po sistemu uprošćavanja, sveo na sukob između ubijenog Zorana Đinđića i pokojnog Miloševića, što je bilo samo pojednostavljenje koje narodu pomaže da svari političke procese.

No, kad im je baš toliko stalo do te deklaracije, mora nešto tu i da postoji i da je u tome sadržan neki interes prijatelja, partnera u vladi,budućih potpisnika dokumenta, ako, naravno, ikad dođe onaj poseban Ružićev dan, o kome se druge, manje partijske grupacije u okviru vladine koalicije, izjašnjavaju unapred odrično, tvrdeći da im ne pada na pamet da učestvuju u „kolektivnoj amneziji” i „kolektivnoj amnestiji”.

Čini mi se da se SPS tu pojavljuje kaopartner koji gaji najveće nade u dugovečnost ove vlade, jer bi, neki skori, novi izbori pokazali da razlika u pogledima na političku zbilju i očekivanja, razlika između rukovodstva i glasača, vodi ovu stranku ispod cenzusa, pa se socijalistima verovatno čini da je ovakva deklaracija neka vrsta osigurača u sistemu koji je uspostavljen.

S druge strane, Demokratska stranka uvidela je da politika pomirljivosti, kohabitacije,odsustvo radikalnog ideološkog koncepta, ovde, uprkos žestokim kritikama takvog pristupa politici, donosi dobre rezultate. Koštunica je platio cenu kohabitacije s Tadićem. Nije se dogodilo obrnuto. Verovatno birači nakon svih onih burnih godina stranačkog lupanja u sopstvena i tuđa prsa priželjkuju malo stišanosti, da ne kažem tihovanja, a Tadić im se javlja kao oličenje građanskog mira i čuva im, pojednostavljeno, obe nade – da će živeti bolje i da nacionalno neće biti poniženi, oko Kosova, najpre.

Kritičari Tadićeve ispražnjenosti od ideološkog sadržaja previđaju da njemu mora da se dopada rezultat koji je ostvario na izborima, predsedničkim i parlamentarnim, i da, verovatno, veruje da i ova deklaracija o pomirenju, mada objektivno nema nikakvu vrednost, predstavlja nastavak iste politike istim sredstvima.

Tadić je, posle ovih izbora, više puta ponovio da moramo ostaviti „prošlost iza sebe”, a logično je da bi neko i s manjim rezultatom od onoga koji je Tadić postigao, lako poverovao da – budućnost počinje s njim.

Ne treba ni zaboraviti da je Tadićevo uvezivanje koalicionog paketa nalik na artističku tačku. Ozbiljni analitičari, nezaslepljeni deklarativnim političkim govorom, uočavaju da Demokratska stranka u parlamentu ima samo 59 poslanika. Kao nosilac liste Za evropsku Srbiju Tadić je okupio na toj listi deset vrlo raznorodnih stranaka, oličenih u pet poslaničkih klubova.

Otuda se i Deklaracija o pomirenju ne javlja kao neki presedan, već kao logičan nastavak jedne politike.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”