Nevidljivi heroji strahuju kako će preživeti zimu

„Sećam se, kao kroz maglu, a nije bilo tako davno, kad smo Peđa i ja bili  zdravi. Mogli smo sve: da plivamo, kucamo ’kilometarske’ poruke, potegnemo i povučemo, radimo i zaradimo. A danas, vidiš, jedva hodamo”, započinje svoju priču za „Politiku” Nenad Marić. On i njegov brat blizanac Predrag preturili su preko svojih pleća ratišta, zarobljeništvo u hrvatskom logoru i izbeglištvo.

Marići su rodom su iz Livna, a borili su u odbrambeno-otadžbinskom ratu 1992–1995. u redovima Vojske Republike Srpske. Kao dobrovoljci učestvovali su u brojnim značajnim vojnim operacijama, među kojima su one u Goraždu, Igmanu, Milićima, Bihaću, Medačkom džepu... A u okviru rezervnog sastava Jedinice za specijalne operacije (JSO) dobrovoljno su se borili  na Kosovu i Metohiji. Bili su učesnici akcija u Glogovcu, Glođanu, Mališevu, rejonu Kline, Peći, Srbici, Istoku, Đurakovcu, Đakovici, Suvoj Reci. Danas, ovi, nažalost, nevidljivi heroji strahuju kako će preživeti predstojeću zimu. Žive sa teško pokretnom majkom Dostom, a kako kaže Nenad Marić, nemaju novca da kupe ogrev, odeću i obuću za hladno vreme.

„Bliži se zima, a mi ništa nemamo, ni ogrev, ni zimnicu. Potrebno nam je 15 kubika drva, a to staje oko 1.500 evra. Mi te pare nemamo, a više ne možemo ni da ih zaradimo”, priča Nenad. Ono što ih posebno brine, priča on u svoje i bratovljevo ime, jeste to što nemaju novca za lekove. „Dok smo bili sposobni da radimo i zarađujemo za život, poslove smo sami nalazili, ali dešavalo se da posao nađe i nas. Nikada nijedan nismo odbili”, kaže Nenad Marić i dodaje da su on i njegov brat blizanac Predrag, između ostalog, radili u ugostiteljstvu i obezbeđenju. Lekovi, priča, mesečno ih koštaju 70.000 dinara. Samo za injekcije „Trulicity”, koje primaju jednom nedeljno, moraju da izdvoje 21.000 dinara, a njihovoj teško pokretnoj majci potrebne su pelene. Susedi iz sela Ribari kod Šapca, kaže, poznaju ih kao vredne ljude i zato se nisu ustručavali da im ponude posao. „Ima oko šest godina kako smo bolesni i od tada više ne možemo da radimo i zaradimo”, objašnjava Nenad za „Politiku” i kaže da on i brat boluju od dijabetesa i drugih pridruženih bolesti. Teško se kreću, kako kaže, zbog oboljenja nerava, a sam je svojevremeno bio operisan zbog promrzlina koje je zadobio na ratištu, zbog čega se kreće uz pomoć štake. Potrebna mu je, kako kaže, štaka sa nadlakticom.

Njihovi mesečni prihodi, u trenutku kada su se obratili našoj redakciji za pomoć, iznose oko 27.000 dinara, uz majčinu penziju koja je pedesetak evra. Mnogi saborci, priča, nisu ih zaboravili, ali kako kaže, znaju da su vremena teška. Naročito su zahvalni, priča sa osmehom Nenad Marić, ratnom komandantu Milanu Joloviću, ali i prijateljima iz sela: Miletu, Milanu i Duletu Milivojeviću, kao i Marku Taralanoviću. „Muku mučimo sa lekovima. Pijemo one koje možemo da kupimo, i onoliko koliko možemo”, priča sa tugom u glasu Nenad Marić. On ima i dvanaestogodišnju ćerku Mariju koja sa majkom živi u Rogačici u Republici Srpskoj. Razveo se, priča, onda kada je počeo da poboljeva, jer smatra da je tako bolje.

„Ja plaćam alimentaciju. Moje dete ima oca. Pravog oca, a ne samo oca na papiru ”, priča Nenad. Onu staru izreku da jedna muka nikada ne ide sama, porodica Marić oseća na svojoj koži. U selo Ribari, seća se Nenad, doselili su se 2003. godine. Kupili su kuću, priča on, i pošteno platili, ali danas se muče da dokažu da je u njihovom vlasništvu i bore se da ne ostanu na ulici. A kuća je od blata. „Ma, šta da kažem, sve nas je stiglo”, kaže, više sebi u bradu, ne bi li prekinuo neprijatnu tišinu.

Kako pomoći braći Marić

Braći Nenadu i Predragu Mariću moguće je pomoći uplatom na sledeće račune:

Komercijalna banka Šabac

Devizni: 9031022489530

IBAN.RS: 35205903102248953089 (uz devizni račun)

Dinarski: 205-9001020306156-48, oba su na ime Nenad Marić

Broj telefona Nenada Marića je +381642262458