Mušaraf ostao bez prijatelja

ANALIZA VESTI

 Oni koji su dugo na vlasti, bilo da su je uzeli silom ili na izborima, po pravilu ne uspevaju da se izbore s dilemom – kada otići.

U tom položaju ovih dana je pakistanski predsednik Pervez Mušaraf. Kormilo druge najmnogoljudnije muslimanske nacije preuzeo je kao general, glavnokomandujući armije, u beskrvnom puču 1999, smenivši korumpirane građanske političare.

U zemlji koja je, od sticanja nezavisnosti, na današnji dan 1947, tri decenije bila pod vojnim režimima, to nije bila neka velika novost. Niko, međutim, nije očekivao da će general, koji se potom proglasio za šefa države, za kormilom Pakistana ostati toliko dugo.

Verovatno ni on sam – ali su mu pomogle okolnosti izvan njegove kontrole. Kada je Amerika, nakon napada Al Kaide 11. septembra 2001, povela „rat protiv terora”, i NATO ušao u Pakistanu susedni Avganistan u potrazi za Osama bin Ladenom, Mušarafova važnost je odjednom porasla. Postao je glavni američki saveznik u tom (zasad neuspešnom) ratu, što je njemu i pakistanskoj armiji donelo pomoć koja do sada premašila svotu od 10 milijardi dolara.

Mušarafove nevolje počele su sa „talibanizacijom” samog Pakistana – prelivanjem islamskog ekstremizma iz Avganistana – i nastojanjima generala-predsednika da se pritiscima za obnovu demokratskih institucija i partijske politike odupre u maniru tipičnog diktatora: smenjivanjem sudija i zatvaranjem političara.

Time je uspeo da predupredi formalno osporavanje svog novog izbora za predsednika, u oktobru prošle godine, ali je ubistvo bivše premijerke Benazir Buto u decembru zakomplikovalo unutrašnju situaciju i dodatno srozalo ionako nizak rejting predsednika koji je u međuvremenu skinuo generalsku uniformu.

Na izborima održanim u februaru, Mušarafova stranka je pretrpela veliki poraz, da bi vladu potom formirala koalicija dve najveće nacionalne stranke, Pakistanske narodne partije koju je preuzeo udovac Benazir Buto, Asif ali Zardari, i Muslimanske lige bivšeg premijera (koga je svrgao upravo Mušaraf), Navaza Šerifa.

Iako i sami nesložni, koalicioni partneri su ujedinjeni u jednom: da Mušarafu vide leđa. Proces njegovog opoziva je već počeo – tri od četiri pokrajinske skupštine već su se izjasnile za „impičment”. Iduće nedelje procedura bi trebalo da bude pokrenuta i u nacionalnom parlamentu, gde bi mogla da traje najviše mesec dana.

U okolnostima kada mu je politička sudbina po svemu sudeći zapečaćena, Mušaraf je ostao i bez uticajnih prijatelja. Kako piše londonski „Gardijan”, visoke američke i britanske diplomate su u kontaktima sa njim, savetujući mu da se „časno povuče”, ubeđujući istovremeno u svrsishodnost takvog rešenja i Zardarija i Šarifa.

Procena je da bi odlazak Mušarafa doprineo političkoj stabilizaciji Pakistana, premda su glasne i sumnje u sposobnost civilnih političara – oba lidera, i Zardari i Šarif, zatvarani su zbog korupcije – da se nose sa rastućom pretnjom islamskih ekstremista, koji su se utvrdili u severozapadnoj pograničnoj pokrajini, odakle ne uspevaju da ih isteraju ni povremene vojne akcije.

Zasad je nejasan i stav najmoćnije institucije u zemlji – pakistanske armije – čija je podrška neophodna da bi se ovako krupan politički potez sproveo.

Pored armije, pod uveličavajućim staklom je i njena kontroverzna obaveštajna služba ISI, koja je svojevremeno bila „babica” rađanja talibana, a nedavno su je čak i američke bezbednosne agencije osumnjičile za učešće u organizovanju napada na indijsku ambasadu u Kabulu, sa tridesetak žrtava.

Ulog je u svakom slučaju veliki: Pakistan je posednik nuklearnog oružja i prvi sused avganistanske krize.

Da li će se Mušaraf ipak povući? U jučerašnjem govoru na godišnjicu nezavisnosti (koja se u Pakistanu obeležava dan ranije nego u Indiji) pozvao je na jedinstvo i nacionalno pomirenje, ne pominjući pri tom „svoj slučaj”. Islamabadski dnevnik „Don” u svojoj jučerašnjoj analizi situacije prognozira međutim da bi Mušaraf ipak mogao da se povuče – najverovatnije u sledećih 48 sati, pre nego što „impičment” formalno bude stavljen na dnevni red.