Nebriga o visećim pešačkim mostovima

Procenjujem da u Srbiji postoji nekoliko stotina visećih mostova namenjenih pešacima. Postavljeni su preko reka i najčešće služe za prilaz selima, ali ih ima i u banjama, gde se okuplja veći broj ljudi. Pre nekoliko dana srušio se viseći most u Ovčar Banji, a pre tridesetak godina takav most se srušio i u Mataruškoj Banji i takođe je bio nastradalih.

Zašto padaju ovakvi mostovi i zbog čega je rizičan prelazak preko njih? Pre svega zbog toga što se o njima ne vodi briga. Ako znamo da se često grade zbrda-zdola – neko da pare za stubove, neko za sajle, neko ga besplatno postavi – pa ljudi počnu da ih koriste za prelazak, jasno je da ovakvim mostovima niko ne „gazduje”. Najčešće su izgrađeni daleko od gradova i van domašaja opštinskih inspekcija, a nema ni govora o njihovom redovnom pregledu. A ove korisne građevine stručno lice bi trebalo da pregleda bar jednom godišnje.

Kao inženjer, pre više od 50 godina, kad je građen put Paraćin–Zaječar, angažovan sam da obnovim betonski stub visećeg pešačkog mosta preko Timoka kod sela Gamzigrad. Novi stub je urađen, ali niko iz opštine i sela nije znao u kakvom su stanju sajle.

U Krepoljinu, kod Žagubice, postoji ovakav most preko Mlave, ali ja nisam smeo preko njega da pređem na drugu stranu reke. Most se ljuljao levo-desno, a polovina talpi po kojima se hoda su istrulile. Međutim, rekli su mi da preko ovog mosta prelaze đaci-pešaci.

Rešenje problema bezbednosti visećih pešačkih mostova je redovan pregled, ali nisam siguran da u svim opštinama postoje ljudi koji su stručni za to. Zato bi i ove mostove trebalo obuhvatiti pravilnicima i, naravno, rešiti problem finansiranja tih radova.

Ljubiša Stanojević,
dipl. građ. inž., Beograd