Kruni se poverenje u Evropsku uniju

„Sjedinjene Američke Države moraju da ostanu vodeća sila u svetu”, izjavio je Entoni Blinken, državni sekretar SAD, na jednom skupu održanom ovih dana na Univerzitetu u Stanfordu.

„Izbor je jednostavan: svet se sam neće organizovati. Ako mi u tome ne učestvujemo i ako ne preuzmemo lidersku ulogu, neko drugi će to učiniti umesto nas. Da li će to biti Kina sa svojim vrednostima i interesima koji se ni na koji način ne poklapaju s našim? Ili će, što bi bilo još gore, to mesto ostati upražnjeno, nastaće vakuum u kojem mogu da se steknu mnoge loše stvari koje će potom biti teško prevazići? S naše tačke gledišta, ovo je trenutak kad moramo da razmišljamo čije će vrednosti prevagnuti.”

Koju nedelju pre toga, prilikom potpisivanja ugovora o pristupanju četiri bivša ukrajinska regiona Rusiji, predsednik Vladimir Putin je u Kremlju održao govor u kojem je kritikovao svetski poredak ustanovljen nakon raspada Sovjetskog Saveza. Upravo onaj na čijem čelu se još nalaze i nastoje da opstanu SAD. Kako su preneli mediji, bio je to u suštini signal da je najveća zemlja na svetu odlučna da povrati nekadašnji ugled i predvodi globalnu antikolonijalnu borbu.

„Zapad je spreman da pređe svaku liniju kako bi sačuvao neokolonijalni sistem koji mu omogućava da živi od sveta, da ga pljačka zahvaljujući dominaciji dolara i tehnologije, da ubire pravi danak od čovečanstva, da izvuče njegov primarni izvor blagostanja, rentu koja se plaćala hegemonu. Očuvanje ove rente je njihova glavna, stvarna i apsolutno sebična motivacija. Zato je potpuna desuverenizacija u njihovom interesu”, smatra Putin.

Strategija Entonija Blinkena, kako izgleda, ima podosta manjkavosti. Jedna od takvih je i vera u Evropu kao vernog američkog pratioca. Dešavanja u Ukrajini i sve što je s njima povezano pokazali su da kompaktnost Starog kontinenta polako popušta pod pritiscima upravo iz SAD. Muke na koje su stavljeni Evropljani insistiranjem Vašingtona na ekonomskim sankcijama Rusiji već izazivaju nesuglasice. Evropska unija sve više deluje kao porodica, u kojoj svaki član pokušava da pronađe sebe u novim, nepovoljnim uslovima. A to nije atmosfera za druželjubivost.

Pomenimo samo Nemačku, koja slovi za motor EU, a koja planira stvaranje specijalnog fonda vrednog čak 200 milijardi evra, namenjenog stabilizaciji cena energenata. Podsetimo, munjeviti privredni uspon ove zemlje bio je zasnovan prevashodno na jeftinim energentima iz Rusije, čiji je dotok, na insistiranje SAD, sada u ogromnoj meri onemogućen, bez velike perspektive da skoro bude obnovljen.

Ali, stvaranje jednog ovako obimnog fonda izaziva kod ostalih Evropljana sumnju da Nemačkoj više i nije stalo do onog zajedništva koje je donedavno krasilo EU. Drugim rečima, kako prenose mediji, ovo je signal evropskim saveznicima da je nadležnima u Berlinu svega dosta i da su ovde zainteresovani tek za sopstvenu sudbinu, što mnogi s pravom ocenjuju kao jedan od najkonkretnijih koraka ka dezintegraciji velikog saveza još od trenutka njegovog nastanka.

Pomenimo i nedavnu izjavu šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova, koji je otvoreno stavio do znanja da se zainteresovanost Moskve za saradnju s unijom do te mere smanjila da bi uskoro trebalo očekivati povlačenje određenog broja diplomatskog osoblja iz evropskih prestonica i njihovo upućivanje na nove dužnosti u zemljama Azije, Afrike i Južne Amerike.

Na drugoj strani, i Peking polako utvrđuje svoje liderske pozicije. Nakon nedavno održanog kongresa Komunističke partije Kine i iskazivanja poverenja Si Đinpingu postalo je jasno da najmnogoljudnija zemlja na svetu sebe vidi kao novog globalnog lidera. Ovde su shvatili da je Rusija odlučna da obezbedi svoje interese u Ukrajini, ali i da je Zapad nemoćan da je u tome spreči. Naprotiv, vojno angažovanje Evropljana u bivšoj sovjetskoj republici opasno narušava bezbednost na kontinentu i koheziju NATO-a, što prirodno navodi Kineze da se više priklone Rusiji.

Dve velike zemlje nemaju međusobnih spornih tačaka, barem ne takvih koje bi ozbiljnije narušavale uobičajenu međusobnu komunikaciju. Takođe, sve je vidljivija želja nekih drugih velikih zemalja da im se pridruže. To se pre svega odnosi na Indiju i Pakistan. Takođe vidimo da se i arapski svet polako od saradnje s Amerikom okreće novim partnerima, pre svih Rusiji.

SAD svakako neće još dugo moći da računaju na bezrezervnu podršku Evrope. Pritisnuti sankcijama uvedenim Rusiji i velikim prilivom izbeglica iz Ukrajine, i onim konstantnim iz bliskoistočnih zemalja, u Starom svetu će morati dobro da promisle kakvu strategiju da odaberu za dalji opstanak.

A ovde su odavno navikli da žive lagodnije nego na nekim drugim delovima naše planete.