Zamućeni identitet Bogomolova

Romanpoznate dramske spisateljice i novinarke Olge Kučkine „U kuli čeone kosti”, koji je prvo objavljen u časopisu „Družba narodov” (2008, 1), a potom i kao posebno izdanje, izazvao je veliki publicitet u ruskoj javnosti. Ovim delom Kučkina je ponovo skrenula pažnju na tajanstvenu ličnost vodećeg pisca ratne tematike Vladimira Bogomolova (1924–2003). Bogomolov je jedan od najpopularnijih ruskih pisaca, dela su mu prevedena na sve svetske jezike i imala su veliki broj izdanja. Pisao je isključivo o ratu. Izuzetno omiljen je njegov roman „Trenutak istine” (1974), koji govori o radu sovjetske kontraobaveštajne službe u Drugom svetskom ratu. Našoj publici Bogomolov je uglavnom poznat kao scenarista filma Andreja Tarkovskog „Ivanovo detinjstvo” (1962), koji je snimljen prema njegovoj ranoj priči „Ivan”.

Sudbina Vladimira Bogomolova nije tipična za sovjetskog pisca. Pre svega, uprkos ogromnom uspehu svojih dela, on nije mnogo napisao – samo jedan roman i mali broj priča. Nije bio član komunističke partije, ni saveza pisaca u doba socijalizma. Olga Kučkina ga je upoznala 2000. godine i zabeležila je svoje razgovore s njim; on ih je pohvalio, ali nije dozvolio njihovo objavljivanje. Posle piščeve smrti Kučkina je objavila ove razgovore, ali onda je došlo do neočekivanog obrta. Javili su se ljudi koji su poznavali pisca i ispostavilo se da on nije bio osoba za koju se izdavao. Skoro ništa u njegovoj zvaničnoj biografiji nije odgovaralo istini, počev od godine rođenja. Pisac nije poticao iz seljačke porodice, kako je navodio, već iz kulturne sredine, otac mu je bio profesor prava, a majka je imala visoko obrazovanje i govorila strane jezike. Bio je jevrejskog porekla i prezivao se Vojtinski. Otac mu je stradao u Staljinovim čistkama 1943. godine, a stric Vladimir Vojtinski, poznati ekonomista i statističar, emigrirao je u SAD posle Oktobarske revolucije (kasnije je bio ekonomski savetnik Frenklina Ruzvelta). Po svemu sudeći, pisac nije učestvovao u ratu, u svakom slučaju nije nađena dokumentarna potvrda da jeste učestvovao, mada se ne zna gde je bio u periodu 1943–1945. Pored svega ostalog, u njegovom životu postoji tajna: piščeva majka i sestra zamolile su njegove poznanike da je ne otkrivaju i ona ni ovom prilikom nije obelodanjena. S druge strane, Bogomolov je i svoju biografiju i svoje delo zasnovao na ratnoj epizodi. U rat je tobože otišao iz školske klupe i završio ga s kapetanskim činom. Četiri puta je odlikovan, pet puta ranjen, dve krhotine granate ostale su mu u mozgu. Po toj verziji, posle rata kratko je radio u kontrašpijunaži u Berlinu, pre nego što je bezrazložno uhapšen i posle godine dana provedene u zatvoru pušten. Nakon toga je odlučio da više ne stupa u kontakt ni sa kakvim društvenim strukturama i toga se dosledno pridržavao.

Za njegovu književnost karakteristično je verno („pošteno”) prikazivanje ratne stvarnosti i zato se smatralo da su njegova dela autobiografska. Na tome, u velikoj meri, i počiva piščeva popularnost. Njegovu prozu odlikuju precizna dokumentarnost, tačnost detalja i psihološka ubedljivost. Sada se postavlja pitanje kako je to bilo moguće postići bez ličnog iskustva. Pretpostavlja se da je Bogomolov izuzetno sistematično obradio izvore i dobro proučio literaturu i arhive.

Olga Kučkina je bila fascinirana neobičnom piščevom ličnošću i za nju su najnovija otkrića predstavljala šok. Ona ih je sa saradnicima dalje istražila i tome je posvetila više publikacija u novinama i časopisima, da bi, na kraju, svoja iskustva pretočila i u književnu formu. Njenim tragom krenuli su i drugi istraživači, na primer Boris Sokolov u „Ruskom žurnalu”. I Kučkina i Sokolov govore o duševnom poremećaju, koji je rano dijagnostikovan kod pisca (Sokolov otvoreno govori o šizofreniji bez halucinacija), i oboje ga povezuju s porodičnim traumama u mladosti (tragična sudbina piščevog oca i činjenica da on nije živeo s njegovom majkom). Takođe nerasvetljen je ostao i piščev odnos s KGB, pošto je državna bezbednost jedina organizacija u kojoj su sačuvani podaci o Vladimiru Bogomolovu, ali oni su i dalje poverljivog karaktera. Kučkinoj je „dobronamerno” posavetovano da se previše ne udubljuje u proučavanje, a rečeno joj je takođe da niko ko se zamerio Bogomolovu nije dobro prošao. Nova saznanja, međutim, nisu umanjila poštovanje koje su prema piscu osećali i Olga Kučkina i drugi proučavaoci njegovog dela. Na neki način, možda su ga čak i povećali. Slično je i sa čitaocima, što se može videti po reakcijama na tekstove O. Kučkine: mnogi su ustali da brane pisca smatrajući da se radi o pokušajima diskreditacije. Svi naglašavaju da piščeva biografija ne utiče na vrednost njegovog književnog dela. U svetlu novih saznanja, ono postaje i nesumnjiv fenomen. A u dramatičnoj sudbini pisca Vladimira Bogomolova može se videti odraz istorije HH veka.