Riznica uspomena

Specijalno za „Politiku”
Elenor Kopola, najpovučeniji član čuvenog filmskog klana, filmofilima je poznata kao izvanredan dokumentarista i dvostruki dobitnik nagrade Emi za autorski film „Srca tame: apokalipsa filmskog stvaraoca“ (1979). Kao izvestan porodični hroničar, umetnica već tri decenije dokumentuje rediteljske procese svoga muža, ćerke i sina što je, sem pomenutim filmom, rezultovalo snimanjem: „The Making of the Rainmaker“ (1995), „Na setu Si kjua“, (2002), „Studio snova“ (2004), „Koda: 30 godina kasnije“ (2007), „Making of Virgin Suicides“ i „Sa snimanja Marije Antoanete“ (2007).

Pored filma, Elenor Kopola se bavi pisanjem, fotografijom, konceptualnom umetnošću, a donedavno je bila dizajner kostima i dekora za ODC igračku trupu iz San Franciska.

Tri meseca po objavljivanju svog zapaženog autobiografskog romana „Beleške o životu“, Elenor Kopola se obrela u salcburškom Hangaru-7 radi promocije jednog drugačijeg intimnog projekta – multimedijalne instalacije „Krug sećanja“ (2003) koja se može pogledati do kraja avgusta. Inspirisana najbolnijim iskustvom za jednog roditelja (Đankarlo, prvorođeni sin bračnog para Kopola, poginuo je 1987), ova instalacija je „individualno svetilište“ posvećeno svoj nestaloj i preminuloj deci.

Put u „Krug sećanja“ vodi kroz vijugav tunel od presovane slame, materijala koji se sve češće koristi u savremenoj arhitekturi, a završava se u kružnoj prostoriji inspirisanoj irskim kamenim grobnim humkama starim pet hiljada godina. Specijalno dizajnirano svetlo i zvuk – glasovi dece koji na desetak jezika broje ili izgovaraju proste rečenice – stvaraju prostor koji budi sećanja i duboke emocije. 

Zidovi od slame

Uz Elenor Kopolu je na projektu sarađivalo pet umetnika: dizajner zvuka i oskarovac Ričard Begs (koji je takođe prošao kroz tragediju smrti ćerke jedinice) doprineo je instalaciji svojim tonskim umećem, arhitekta Elizabet Mekdonald i dizajner svetla Aleksandar Nikols. Fotografije irskog ritualnog kamenja koje vise u hodniku instalacije, autorsko su delo Džin Mekman, dok je dizajnerka Robili Frederik osmislila idejno rešenje za odvajanje centralne prostorije od njenog prilaza.

(/slika2)„Želela sam da stvorim riznicu sećanja namenjenu svoj deci koja su nas prevremeno napustila. Iza klasičnih memorijalnih kompleksa stoje brojke, imena i ispripovedana istorija, dok individualne tragedije ostaju zarobljene u porodici. Od posledica bolesti, nesreća i ratova svakodnevno umire veliki broj dece i prosto je nemoguće dići javni spomenik svakoj od tih nevinih žrtvi. U „Krugu sećanja“ religija, rasna pripadnost, društveni status i poreklo su irelevantni“, kaže za „Politiku” supruga kultnog režisera Frensisa Forda Kopole.

Ideju za svoj projekat Elenor Kopola je dobila u Irskoj, kada je na poziv spisateljice i fotografa Džin Mekmen, prvi put došla u susret sa tamošnjim praistorijskim grobnicama. „Jedna klasična irska grobna humka sastoji se od hodnika koji vodi do okrugle kamene prostorije čija funkcija ni dan-danas nije sasvim rasvetljena. Pretpostavlja se da su se u njoj odvijali rituali vezani za smrt i preporod. Jednom sam u jednoj takvoj humci zajedno sa trojicom prijatelja prošla kroz dirljiv ritual tokom koga smo glasno izgovarali imena dragih ljudi koji su zauvek nestali iz naših života. Sve vreme sam razmišljala o Điju i poželela sam da to iskustvo prenesem drugima.“

Umesto kamena koji je nepraktičan u izradi instalacije takve prirode i razmera, kao materijal je upotrebljena presovana slama. „Sve je počelo kada sam zidala svoj atelje. Na početku, pre nego što su je obložili drugim materijalima, čitava konstrukcija je bila od slame. Čim sam ušla u tu građevinu, osetila sam neverovatan spokoj”, objašnjava Kopolina. 

Osećanja koja „Krug sećanja“ izaziva kod posetilaca veoma su individualna, čega je Elenor Kopola od samog početka bila svesna: „Neko proživljava određene emocije u našoj instalaciji, ali postoje i oni koji misle da je to sve glupost. Na početku smo sve šestoro bili nesigurni u rečitost naše tvorevine. Pošto je umetnost subjektivna stvar, trebalo nam je objektivno mišljenje. Zato nam je veoma bio dragocen Frensisov sud. Posle dužeg oklevanja, kada je konačno rešio da pogleda instalaciju, zatekla sam ga kako nepomično sedi u ’sobi sećanja’ i zuri negde u daljinu. Niz obraz mu se kotrljala suza. Rekao je: ’Funkcioniše. Stvarno funkcioniše. To je bio njegov jedini komentar o projektu.’“

U staklenoj kutiji na prilazu „Krugu sećanja“ nalaze se poruke, emotivne ispovesti i razmišljanja posetilaca sa prethodnih izložbi u Oklandu, San Dijegu, Santa Feu i u Monpeljeu. Na zidovima od slame i na odmorištima nalaze se pletene korpe sa praznim listovima papira i olovkama, spremnim da se upotrebe. Iz čitave instalacije štrči mnoštvo ispisanih papirića, presavijenih i zabijenih u slamu. „Čuvamo svaku od njih jer su i one neraskidiv deo instalacija.“, objašnjava nam umetnica.

Na finalnoj destinaciji, u kružnoj prostoriji u kojoj klupe od slame pozivaju na kontemplativni predah, sa tavanice se u gomilicu na podu sliva so. „So simbolizuje suze prosute za najmilijima”, objašnjava Kopolina i dodaje da je „ovo ipak mesto na kome se svako suočava sa tugom na sebi specifičan način“.

Beleške o životu

Knjiga „Beleške o životu“ naše sagovornice bila je iznenađenje s obzirom na to da je reč o osobi koja se drži podalje od javnosti. U štampi je hvaljena kao izvanredan pisac pitkog jezika.

„Niti sam pisac, niti sam se školovala da to budem. U ’Beleškama o životu’ ne postoji tipična hronologija jednog romana sa radnjom; one slede spontanu putanju asocijacija i emocija kojom ljudski mozak šalje naše misli. Ja sebe vidim u ulozi posmatrača, hroničara. Obe moje knjige (Beleške o snimanju Apokalipse danas, objavljene 1976, i Beleške o životu) bazirane su na beleškama koje sam vodila decenijama, a sve je počelo na snimanju filma Apokalipsa danas, kada sam se sa Frensisom otisnula na Filipine gde sam se osećala veoma usamljenom. Bila sam jedina žena u jednom kreativnom svetu u kome su svi nešto stvarali sem mene, na šta nisam bila navikla. To kreativno mrtvilo me je psihički ubijalo i na neki način nateralo da lošu energiju pretvorim u nešto pozitivno, da izvršim katarzu koja bi me sprečila da postanem ogorčena, ljubomorna žena.”

Na pitanje da li joj ponekad zasmeta to što je u senci svoje porodice, iako je u filmskoj branši jednako dugo kao i suprug, Elenor Kopola kaže:

„Lagala bih kada bih rekla da me to ranije nije pogađalo, međutim pronašla sam kompromis sa svojim emocijama. Danas mislim da gnev ne vodi nikuda i da čovek mora da ide svojim putem. Breme imena Kopola je veliko. Naš bratanac Nikolas je promenio ime u Kejdž da ga ne bi identifikovali sa porodicom.

Moram da vas ispravim u jednoj stvari – grešite kada kažete da sam režiser. Moj suprug i ćerka su pravi režiseri koji imaju potrebu da budu okruženi savršenom scenografijom. Kod njih je sve tačno isplanirano, namešteno, inscenirano, čak i nekakve banalne stvari: stolnjak mora da ’pada’ na određen način, stvari na stolu imaju svoj tačan raspored. Moj moto je jednostavnost.”

Elenor i Frensis Ford Kopola upoznali su se na setu niskobudžetnog

horora Dementija 13. Za razliku od ostalih holivudskih brakova, njihov traje 46 godina bez skandala…

„Mi ne živimo u Holivudu i ’ne živimo Holivud’. Naš dom je u kalifornijskoj Napa veli (Napa dolina). Imamo svoj mir i svoj vinarski hobi. Frensis i ja smo poslednji dinosaurusi koji žive prema prastarim zakonima zajedništva. Naš brak je zasnovan na jednom dogovoru koji smo zapečatili još na početku braka kada sam mu obećala da ću ga pratiti sa decom gde god bude snimao filmove”, kaže Elenor Kopola.