Zemlja imala tri meseca

Na noćnom (pokatkad i dnevnom) nebu vidimo samo jedan Mesec, otuda i veliko početno slovo u imenu. A nekada su postojala tri, samo tada se još nisu pojavili ljudi da ih posmatraju!

Dva omanja pratioca u obliku asteroida – najviše 100 kilometara u prečniku – kao vojni lovci pratili su najvećeg, jedinog preostalog, a sa Zemlje su podsećali na dve sjajne zvezde.

Matematičko izračunavanje (modeliranje), objavljeno skoro u časopisu „Ikeres”, pokazuje da su dva mala Zemljina prirodna sledbenika opstala stotinama miliona godina u postojanom području privlačenja (gravitacija), nazvanom Lagranžove tačke. Izračunato je da u Sunčevom sistemu ima pet naročitih položaja, u kojima su uravnotežene (jedna drugu poništavaju) privlačne sile većeg i manjeg nebeskog tela, tako da treće manje – ukoliko zaluta – na duže vreme bude uhvaćeno u „gravitacionu klopku”.

Nije vuk samotnjak

Na izvesnom rastojanju, uvek bliže manjem, Zemlja i Mesec su se u dve tačke ukopali u nadvlačenju omogućujući svakojakim predmetima – kosmičkim i veštačkim – da veoma dugo postojano kruže.

Sve doskora prevladavalo je gledište da je naš poprilično krupan Mesec oduvek opstojao kao vuk samotnjak, nastao posle “bliskog susreta” Zemlje i planete veličine Marsa pre oko četiri milijarde i 400 miliona godina. Maltene ubrzo nakon uobličenja naše plavozelene „kosmičke postojbine”.

Američki planetarni naučnici Džek Lisauer iz Nacionalne vazduhoplovne i svemirske uprave (NASA) i Džon Čejmbers iz Karnegijeve zadužbine veruju da su maleni meseci stvoreni istovremeno s kudikamo krupnijim u strahotnom sudaru. Da biste shvatili kojom su putanjom obletali, zamislite časovnik s brojčanikom u čime je središtu Zemlja a na 12. satu Mesec. E dve oveće „kosmičke stene” nalazile su se u položajima koji pokazuju 10. i 14. sati i kružile su prateći glavnog Zemljinog pratioca oko naše planete.

Ranije se pretpostavljalo da su to ostaci zaostali u neobičnim putanjama između Zemlje i Meseca koje su svojim privlačnim silama ščepale jedno ili drugo veliko nebesko telo. Takvi „trojanski sateliti” (nazvani po ugledu na asteroide koji zuje oko Jupitera) potraju, prema rečima Džeka Lisauera, nekoliko miliona godina. Imajući u vidu da je nekada Mesec bio bliže, zadržali su znatno duže na svojim mestima.

Približne starosti

U tačkama svojevrsne kosmičke ravnoteže na koje je pre dva stoleća ukazao italijansko-francuski matematičar Žozef-Luj Lagranž. Ukoliko su se tu zadesili, pretrajali su gotovo milijardu godina. Ali Mesec se vremenom udaljio od Zemlje, a do tada ustaljenu putanju slabašnih „kosmičkih lutalica” poremetile su druge planete ili samo Sunce.

Kako su skončali, niko ne zna.

Ali novoprikupljeni podaci osnažuju odgovor na dugovečno pitanje: Da li se bombardovanje asteroida nastavilo nekoliko stotina miliona godina nakon uobličenja Meseca? Nisu li odocnelom zasipanju doprineli, u stvari, parčići dva razbijena mesečića?

I dan-danas su na Mesecu, uostalom, vidljivi ožiljci davno preležanih „kosmičkih boginja”.

Ukoliko se nisu sručili na Zemlju ili Mesec i nije ih spržila naša matična zvezda, verovatno su oboje izbačeni daleko izvan Sunčeve porodice. Prilično je ubedljivo objašnjenje da maleni izgubljeni Mesečevi pratioci još lutaju kosmičkim prostranstvom.

Krajem prošle godine dvojica švajcarskih istraživača iz Saveznog instituta za tehnologiju u Cirihu obznanili su da je Zemljin preostali prirodni pratilac 30 miliona godina mlađi, iako ne osporavaju da je posledica strahodnog sudaranja naše i nepoznate planete. Svoju tvrdnju zasnovali su na proračunavanju raspada izotopa tungstena-182.

Geološka ispitivanja, naime, ukazuju da Mesec najvećim delom potiče od najranijeg Zemljinog kamenitog omotača. Drugim rečima, približne su starosti.