Dodik je opet opsovao i pobedio
Kako biste reagovali da vas isti sagovornik decenijama neprestano ubeđuje da nije važno šta piše u Dejtonskom sporazumu nego šta je u duhu Dejtona, da je u najboljem interesu Srba da ukinu Srpsku, da je demokratski da radite protiv volje naroda koji vas je izabrao. Da je crno u stvari belo ili obrnuto. Dodik je iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu, primao raznorazne inostrane, što stalne, što specijalne, predstavnike, posrednike, izvestioce, delegate i satima im politički korektno objašnjavao i uzalud gubio vreme, energiju i nerve. Poneki bi mu iskreno rekao: „Sve ja to znam i razumem i vi ste u pravu, ali se to ne slaže sa stavom moje vlade i treba da poslušate inače ćete fasovati sankcije.” Potom ih je Dodik dočekivao rečima: „Ako nemate ništa novo od prošli put, popićemo kafu i da ne dangubimo ni vi ni ja...” Ali oni onda sa istom pričom pošalju drugog, pa trećeg... Dok Dodiku nije prevršilo pa je, kao što bi svaki normalan Srbin, Eskobaru skresao: „Ma je.. mi se za vaše sankcije!”
Sada povodom izbora za predsednika RS opet ga gnjave, pa je u utorak u Banjaluci u njegovu odbranu održan miting „Otadžbina zove”. Okupilo se rekordnih 50.000 građana, što je srazmerno kao da u Beogradu izađe pola miliona. Ali oni i dalje ne popuštaju. Nakon pada Berlinskog zida arogantna imperija je poverovala u američku izuzetnost, u svoju predodređenost za globalno vođstvo, u dobrovoljno ropstvo ostalih naroda. Čak i u kraj istorije što će takve odnose učiniti večnim.
Bosna je bila poligon u koji su ulili zlu krv među tri naroda, da bi testirali različite instrumente za razaranje najvećih i najmnogoljudnijih. Dejton je bio potreban samo kao laki i brzi predizborni poen u Klintonovoj kampanji za drugi mandat. Za ilustraciju ignorancije, državni sekretar Voren Kristofer je tek tada saznao da se Srbi nisu uselili u Bosnu iz Srbije prilikom prekodrinske agresije ’92. A Srbi su ipak naivno poverovali u svojeručne potpise predsednika i premijera i garancije velesila. Usledila je revizija član po član po sistemu kuvane žabe u koordinaciji Vašington–Brisel. SAD ostavile EU nedovršene poslove u Bosni, a onda se vraćale jer ova ništa ne može da reši ni u svom dvorištu. Dodik im je parirao zatezanjem užeta kad može i odlaganjem kad mora.
E, onda su se stvari kontekstualno zaoštrile. Na globalno poljanče utrčali su novi igrači, Rusija i Kina, i zaigrali na Balkanu u dresovima BRIKS, ODKB. Dodik je iskoristio momenat da pokrene vraćanje otetih nadležnosti. No, kako je početkom ove godine počela ruska spec. operacija u Ukrajini i zaokruživanje balkanskog dela NATO-a, na njega su se obrušili i kurta i murta, od bošnjačkog komšiluka do Britanije i EU. Samo što mu nisu ucenili glavu na milion dolara. On je odgovorio „prstom u oko”. Otišao je kod Putina i još zakazao novi susret uoči izbora. Od maja meseca je na Zapadu nastala zloslutna šutnja, uz pomirljive procene da će Dodik, Željka i SNSD pobediti na oktobarskim izborima, što se brojanjem glasova i potvrdilo. Za stranku i dosadašnju predsednicu nije bilo problema, ali za novog predsednika očito je odlučeno da nikako ne sme da prođe.
Šta se dešavalo iza javnog dela izborne scene tek treba da se rekonstruiše, ali najviše indikacija nude ponašanje i izjave Jelene Trivić, spolja projektovane ali nesuđene nove predsednice Republike Srpske. Prvo, čim se tokom brojanja našla pred nedostižnom prednošću Dodika, sebe je proglasila za pobednicu i izašla na ulicu da slavi. (To upućuje na obojenu revoluciju, neuspelu zbog manjka pristalica na uličnom slavlju.) Zatim, izjavila je da bi politiku Srpske vodila prema instrukcijama iz matice. (To opet upućuje da bi odgovornost za Srpsku bila prebačena na Vučića, što bi kolektivnom Zapadu olakšalo da sva potraživanja od Srba ispostavlja na jednom šalteru.) I, najzad, da u Kremlj ne bi otišla i da je Putin pozvao jer Srpsku vidi u EU. (To sasvim jasno govori koji je njen politički izbor, ali i jednako dobro objašnjava deficit od 30.000 glasova.)
Protektorat, „međunarodna zajednica”, kolektivni Zapad ili kako se to već sve ne zove, nije uspeo, niti je mogao da uspe otvoreno tipujući na kandidatkinju koja bi se mogla prepoznati kao „prekodrinska drugosrbijanka”. Bilo je to jednako kontraproduktivno koliko i otvorena stigmatizacija Dodika. Srpska jeste u Evropi, zemlje EU jesu najveći trgovinski partner, evroitegracije jesu još maglovito opredeljenje, ali to ne može da potre bombardovanje osiromašenim uranijumom, diskriminaciju u odnosu na FBiH, tri decenije maltretiranja i ponižavanja. Na drugoj strani je slovenstvo i pravoslavlje, moćna zaštita od malignog Zapada u SB UN, energenti koji život znače. Ne može se sve meriti na kantar. Junak iz Kusturičinog filma kaže: „Više volim rusko g... nego američku tortu.” Za izbornu pobedu nad Dodikom kod srpskih birača mnogo više bi im vredeli saveti psihologa, istoričara, etnologa nego generala, finansijera i mediologa.
I, evo na čemu su sada! Nije uspela obojena revolucija. Prema glasovima koje je CIK utvrdio nakon 82 odsto pregledanog izbornog materijala, Dodik je opet trostruko trijumfovao, ali oni su tvrdoglavo nastavili da se zapetljavaju. Ponovo broje, prebrojavaju, kontroliraju i opet isti rezultat, uz zanemarljiva odstupanja na nivou statističke greške. Ali ne odgovara im pa neće da objave u zakonskom roku 22. oktobra. „Objaviće u utorak!” No opet ne stižu da nađu izlaz : „Objaviće kada se steknu uslovi.” Što znači možda i dogodine.
Prvu organizovanu reakciju pokrenuli su beogradski intelektualci i umetnici te osvetlali obraz Srbiji. Peticiju, pored ostalih, potpisali su Kusturica, Darko Tanasković, Gaga Antonijević, Maksa Ćatović, M. Ković, Čeda Antić, V. Kecmanović, Pavić, Stepić, Siniša Ljepojević, Đ. Bilbija, Vlatko Jovanović, Draža Anđelković, Žika Jovanović, a pridružilo se stotinu istaknutih ličnosti iz Srpske. Najzad, kao krešendo veličanstven i nikad veći protestni skup u Banjaluci, koji je emocijom ispunio širi centar grada. U masi je bilo mnogo onih koji nisu glasali i nemalo onih koji su glasali za opoziciju: narod je u Dodiku više nego ikad prepoznao personifikaciju Republike Srpske. Iako je oguglao na pobede i aplauze, od tolike mase i takvih ovacija stislo mu se grlo. Zagrejao ga je gnev prema onima koji njegovu Srpsku zovu genocidna tvorevina, privremeno okupirana zona, republika šumska, manji entitet. A onda je opet opsovao „j.. vas manji entitet” i masu bacio u ekstazu. Nije pristojno, ali je prigodno, a Krajišnici vole da psuju.
Posle svega CIK, ako te ljude uopšte iko išta pita, moraće da odustane od ponavljanja izbora jer bi Dodik, sasvim sigurno, dobio više glasova nego ikad. Prethodno su odustali da ponove izbore u nekoliko sela jer ne bi promenilo ishod. I šta će sad? Varate se ako mislite da će odustati. Smetenjake u CIK-u već su zamenili ljudi sa više instance protektorata – policija i tužilaštvo, i to zbog sumnje da ima mnogo falsifikovanih listića. Verovatno kane da ponište predsedničke izbore i ponove ih, ali uz zabranu Dodiku da se kandiduje.
Tako je, imam lično iskustvo, radila i komunistička vlast u BiH. Ali, druga su vremena i sad su, suočeni sa rizikom da, kao i ’92, izazovu građanski rat, odustali od već isuviše kompromitovanog plana prekrajanja ishoda izbora. No, odmah će preći na pripremu plana „B” za rušenje sada već predsednika RS. Da bi izbegao novu minu, i Dodik treba odmah da priprema povlačenje iz zajedničih organa u Sarajevu. Uz još jednu psovku za oproštaj od BiH, od stranaca i Bosanaca.
(Profesor emeritus)
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista