Ako se dvoje ne venčaju, rodiće se ljubav

Jedna od najvažnijih turskih autorki Ajfer Tunč bila je gost 65. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, a kod nas su prevedena njena tri romana „Svetski bol” i „Noć zelene vile” (u izdanju „Geopoetike”) i „Krajnje nepouzdana kratka istorija jedne ludnice”, kao i knjiga pripovedaka „Sudbina Aziz-bega i druge priče” (izdanja „Čigoja štampe”). Našim čitaocima, njenu prozu dostupnom su učinile prevoditeljke Mirjana Marinković i Vesna Gazdić.

Ajfer Tunč (1964) završila je Fakultet političkih nauka na Univerzitetu u Instanbulu. Na konkursu za najbolju priču „Junus Nadi”, koji je 1989. godine organizovao dnevni list „Džumhurijet”, učestvovala je sa pričom „Tajanstvena” i osvojila prvo mesto. Njena knjiga životnih iskustava pod nazivom „Ako ste slobodni, moji roditelji će vas posetiti / Naš život sedamdesetih” (2001) pobudila je veliko interesovanje čitalaca, osvojila je međunarodnu nagradu „Balkanika” za 2003. godinu i prevedena je na šest balkanskih jezika. Od njenog scenarija pod naslovom „Oblak u vazduhu”, koji je podstaknut novelama Saita Faika, snimljen je film i prikazan na Turskoj radio televiziji.

Na početku srpskog izdanja romana „Svetski bol” Ajfer Tunč pisala je o sećanju na kratko proputovanje kroz Jugoslaviju i Srbiju u njenom detinjstvu, a zatim je zaključila : „Istorija je poput testa, iznova se oblikuje rukama kroz koje prolazi, a njen cilj najčešće nije ljudsko blagostanje. Književnost je, pak, brilijant u rukama pisaca. Svaki  pisac bruseći taj brilijant stvara još sjajnije, još dragocenije priče o humanosti. Želim da moji srpski čitaoci ne veruju u istoriju, već u književnost, dakle u dobro”.

Odnos prema istorijskim temama u svojim knjigama objašnjava ovako:

– Istorija je ta koja udaljava ljude, politika je ta koja stvara neprijatelje, književnost približava ljude. Pošto istorija i politika koriste čoveka za svoje ciljeve, književnost ima upravo suprotnu funkciju i zbog toga mislim da je potrebno da se svi obrate književnosti, a da zanemare one stvari koje ih iskorišćavaju. Kada književnik piše o istoriji, on govori o onome što se stvarno desilo. Ako pričamo o svakodnevici, koja već sutra postaje istorija, političari će je brže-bolje iskoristiti i manipulisaće njom, tako da nećemo znati šta je tu istina, a šta laž. Čitaoci treba da se obrate književnosti kako bi saznali pravu istorijsku istinu – kaže za naš list Ajfer Tunč.

Po njenom mišljenju još uvek ne možemo da sagledamo posledice tehnološke revolucije, ali jedno je sigurno – da je čovek sa digitalnom erom postao još usamljeniji. Na društvenim mrežama prave se kopije ljudi. Na „Tviteru” su ljuti, a na „Instagramu” su srećni, kako je zapazila.

Jedan junak Ajfer Tunč kaže da priče čoveka izvlače iz sopstvenog ponora i bacaju ga u ponore drugih, slično čine i njene pripovesti, bacaju čitaoca u vrtloge sudbina, dubine ljudskog karaktera. Nepregledne kolone njenih junaka defiluju vremenom koje prolazi, kao da je nastavljanje života jedina zakonomernost u haosu zbivanja. O tome za naš list kaže:

– Čovek je naklonjen tragičnim sižeima o sudbinama ljudi koji su živeli u nekim prošlim epohama, tako spoznaje da njegova sopstvena tragičnost nije usamljena i shvata pozicije drugih. Mi živimo u takvim kulturama koje su sklone veličanju bola i patnje, a koliko god da čovek pati može da podnese još patnje. Nas ne zanima da čitamo o ostvarenim ljubavima, više nas privlači ono što je nedostižno. Stari putujući pesnik Ašik Vejsel ima zanimljivu izjavu: „Čovek voli ženu, ako se ne venčaju, rodiće se ljubav”. Potičem iz takve kulture i želim da istražujem granice ovog fenomena i da pišem o tome. Kada govorim kao čovek, više volim one ličnosti koje se bore, koji su revolucionari i buntovnici u životu. Ali, isto tako ne volim lažno buntovništvo, želim da pišem o onome što je autentično i stvarno. O onima koji su zaista pobunjenici. Svoju književnost zasnivam na nekom fenomenu, problemu, samim tim potrebni su mi ljudi. Oni imaju svoju prošlost, porodicu, time oni povlače druge likove.