Nenametljivo svoj

Dela arhitekte Slobodana Drinjakovića u srcu prestonice, stožerno su važna za kulturu. Hirurška odgovornost pri unošenju današnjice u značajne starine. Rekonstrukcija Narodnog pozorišta. Rekonstrukcija Pozorišta na Terazijama. Projekat novog Zvezdara teatra (sva tri zahtevna poduhvata sa Ljubomirom Zdravkovićem). Rekonstrukcija Male scene „Raša Plaović” u Narodnom pozorištu. Stigao je i da u Rusiji, pored više tamošnjih ostvarenja, iza sebe ostavi izvedeno pozorište u Surgutu. Za mladih dana bio je dragocen saradnik na projektu Fakulteta dramskih umetnosti i projektant stambenog kompleksa Banjica (sa Božidarom Jankovićem i Aleksandrom Stjepanovićem). Zavetovano samopregoran, nije živeo na prigrevici minuloga rada, niti je ostavio popisane dokaze o brojnim savršeno ispunjenim očekivanjima naručilaca. Bio je takav čovek.

Na ti sa prostorom, zagnjuren nasamo u rasprave sa njim, bez ikakve želje da se pred drugima prikaže drugačijim. Nagnut nad crtaćim stolom – gorko svestan u koliko malo redova stane navođenje onoga oko čega se u većem delu života danonoćno okapalo – odbijao je da plašt privatnosti trampi za lažne ispovedi na čaršijskim vašarima taštine. Oktobarska nagrada. Borbina nagrada (sa B. Jankovićem, A. Stjepanovićem i B. Karadžićem). Više nego zaslužena Zahvalnica Narodnog pozorišta za najuspešniji mogući smeštaj drame, opere i baleta u tesnu zaostavštinu iz posmrtne godine kneza Mihaila. Ostao je jogunasto isti i posle dodeljenih mu priznanja. Uzimao ih je kao neminovnosti životnog poziva kojem daje celog sebe. Bio je takav čovek.

Nadimak Zec, dar arhitekte Bate Jankovića, nije zaslužio begunačkom hitrinom, nego uzorno pouzdanim doprinosima timskom radu, gde je svojski podmetao rame i napetosti u konkursnim cajtnotima brisao zečjom pitominom. Govorio je malo, podrazumevao mnogo. Smislove presretao naslućajima. Ulaskom u njegov uski krug stidljivog stvaraoca – danonoćno spremnog na nesebičnu pomoć – sticali ste pravo da ga zovete Boba Drinja. Dosledan u sočnoj običnosti, srođen sa spačekom kojim vozi suprugu na venčanje i sa njega. Omamljen svirkom za dušu, kakva je ona Ljube Živkova, bio je i nemi poklonik njegove pisane reči. U stanu na Banjici (njegov projekat) ili u staroj, njegovom rukom preporođenoj, porodičnoj kući u Kniću, gostio je bliske osobe jelima koja je sam spravljao. Uživao je podjednako u spravljanju i u njihovom uživanju. Bio je takav čovek.

Pomiren sa istinom da prireditelj prostornog okružja ostaje nepoznat, ili biva lako zaboravljen, prelivao je dobrodušnost u ostvarenu, za njega presudnu, vedrinu holova i sala u kojima se posetioci i dan danas svakodnevno smenjuju i lagodno borave, objedinjeni plemenitim druženjem sa scenskim zbivanjima. Tekao je poslednje dane nečujno, naizgled kao tiju vodu. U bojazni da će, ne daj bože, svojim tegobama zaraziti bližnje prevelikom sapatničkom tugom, iskrao se jednog septembarskog popodneva iz ovozemnog kruga. Bio je takav čovek.