Glavica kupusa

Kao što na TV ekranu za pojedine programe stoji preporuka da sadržaj nije preporučljiv za mlađe od 12 godina, isto tako bi trebalo da stoji upozorenje i za one starije od 60. Ko vodi brigu o starijim gledaocima, o njihovom duševnom i mentalnom zdravlju? Televizije su, izgleda, na njih zaboravile, a upravo oni spadaju u najosetljiviju, ali i najverniju TV publiku. Ne odvajaju se od ekrana gotovo nikad. Televiziji se posvećuju ritualno, opsesivno, kao jedinom sigurnom prijatelju koji je uvek tu za njih, u trenucima osame, kada su deca, unuci, i domovi zdravlja zalupili vrata. Uz TV program odlaze na počinak, uz njega se bude. I ne dao bog da pritisnu pogrešno dugme... Da zarate sa „risiverom”, signalom... Sa operaterom koji ne ume da im objasni koje dugme na daljinskom su pobrkali. Pa zar da propuste formiranje vlade, skupštinski teatar, povratak dobro poznatih lica i odlazak u velkom stilu?

Uplašeni su naši stari, više no ikada. Sociolozi, psiholozi, ministri za brigu o porodici trebalo bi, pod hitno, da im zabrane gledanje informativnog programa. I to na specijalnom vanrednom zasedanju. Isključivo im treba priuštiti muziku, sapunice, komedije... Zakonom im naštelovati antene samo na određene sadržaje. Jer, uz aktuelni program, njihov zdravlje je ozbiljno ugroženo. Bolesniji su no ikada. Da nije tako, ne biste imali situaciju da svojim roditeljima kupujete litre ulja za „ne daj bože”, kilograme brašna, šećera... Jer, prema slutnjama mudrih glava sa TV, čekaju nas Treći svetski rat, polarna zima, pomračenje sunca... I tu nema pomoći. Ne može ih utešiti ni šou program „Nikad nije kasno” koji će nas ubuduće uveseljavati sa ružičastih frekvencija... Za naše stare sugrađane nikad nije kasno za pravljene zaliha... Televizija vedri i oblači. Plaši, uteruje strah u kosti... Ma, ništa ne pomažu ni „Igra sudbine”, ni „Radio Mileva”, kao uteha... Ni repriza „Otpisanih”. Kad su oni već odavno otpisani. Jer, ko će preživeti buku sa TV, vrisku, ciku, šamaranje, tik-tok izlete po Skupštini, seču šuma, šutiranje, svađu, prave i ekranizovane kriminalce, tvitove, seksistička vređanja, podsećanja na velikog Andrića u skupštinskoj klupi, istorijsko breme na leđima nekih novih skupštinskih barbiki. Nalet vrednih, marljivih, humanih, sa državnom diplomom... Ko će poverovati u boga, nove kumove, bele klanove, savremene Al Kaponee...

Ili je vreme da se svi podsetimo filmskog klasika „Kazablanke” kako bismo bolje shvatili realnost u kojoj živimo. Uvučeni smo u začarani krug iz kog nema izlaska. Zato nam jedino može pomoći kiseljenje kupusa. Najbolji recept za preživljavanje!

Veseli se, srpske rode, zbog slobode.... Opustite se... dok ima kupusa, biće i zdravlja, i života...

Nadamo se Zdravku Čoliću..., poručile su naše šampionke sa skupštinske pobedničke terase... Dajte nam hleba i igara... I poneku glavicu kupusa. Ništa nam više od toga ne treba!