Pogađa me nepravda

Glumica Mirjana Đurđević pleni energijom. Ume i da nas nasmeje, razveseli, iznenadi… Uvek je prisutna, tiho, nenametljivo. Ovih dana bila je upečatljiva u seriji „Radio Mileva”, a gledamo je i u seriji „Od jutra do sutra”. Uskoro započinje snimanje filma „Munje 2”...

Po njenoj strastvenoj glumi primećuje se da se za ovu profesiju opredelila još kao devojčica.

– To je bio imperativ koji sam sama sebi zadala. Umetnost mi je bila i način komunikacije i doživljaja sebe i sveta oko sebe – objašnjava Đurđevićeva ne znajući tada sa kakvim će se sve teškoćama susresti.

– Što je nečija karijera bogatija, samim tim je učestalija i borba sa iskušenjima. Jaka psiha je bitan faktor jer svaki glumac je osuđen na čekanje uloge! To je najveći problem ovog posla. U mojoj dosadašnjoj karijeri je bilo takvih perioda, ali sve te teškoće se zaborave kad stignu rezultati rada.

Nikada nije razmišljala, kaže, o odustajanju. Jer, talenat je dar od Boga. Ne sme se proćerdati, izričita je.

– Život nije promenada sa limunadom, nego teška svakodnevna borba puna rana, ožiljaka, padova i ponovnog ustajanja. Upravo nas ti ožiljci formiraju... Moramo ih hrabro nositi jer oni postaju deo našeg identiteta. Neko u životi izgubi kola, neko dete, a neko i sopstvenu dušu. To se najteže nadoknadi. Sebi sam uvek zadavala zadatak da te ožiljke ne nanosim drugima – otvoreno kazuje Đurđevićeva.

S druge strane, ova glumica voli da se smeje i zasmejava druge. Kad joj je najteže, digne glavu i osmehne se.

– Jedan citat iz legendarne predstave „Živeo život Tola Manojlović” kaže: „... ništa ne uzimaj za stalno jer sve je teret, sve je muka”. To je bila diplomska monodrama mog profesora Petra Kralja. Eto vrhunskog primera trajanja u ovom poslu.

Trenutno dosta radi, iako je svesna da je kategorija rada promenljiva stvar. Snagu pronalazi u velikoj ljubavi prema glumačkom zanatu.

– Profesija mi je na prvom mestu. Naravno, sve to ne sme da remeti druge u mom okruženju. To onda nije ljubav, nego vid zla. Pogađaju me nepravda, uobraženost, šarlatanstvo i nestručnost. Ne volim lenjost, kad neko hoće sve i odmah, a da nije zaslužio. Ne odgovaraju mi ljudi koji nisu smeli ni za kakvu žrtvu i koji bi da budu autoriteti bez pokrića, oni koji nisu svojim darom ili radom postigli nešto nego vuku čitavu svitu sa sobom. Nažalost, ovo je vreme veza, kontakta i međusobnih interesa, a ja volim ljude koji su daroviti, plemeniti, pošteni i vredni. Takvima uvek hoću da pomognem. Takvima će i Bog pomoći, njima ne trebaju ulizivanje i vagon bočnih gurača. Ozbiljan problem nastaje kada takve osobe dobiju poziciju ili odgovornost kojoj nisu dorasli ili su za to nestručne. Zato smo se urušili kao društvo – oštra je naša sagovornica i nastavlja:

– Uobraženi i arogantni vazda su mi bili smešni. Teže je i raditi sa takvima, ali ni oni nisu neosvojiva tvrđava. O takvima je Selimović već rekao: „Što je veća visina, veća je i pustoš”! Najlepši osećaj je štrčati, a ne isticati se, a ne obrnuto!

Uloge, nastavlja, sprema temeljno. Retko koju izdvaja jer je bogatstvo u tome što su raznolike.

– Glumac ne sme ući u kliše. Ako se i desi da dođe do ponavljanja sličnih likova, glumac mora da donese novine. Ne volim kad je glumac privatan u ulogama i ravan ili ceo život igra jednu istu rolu. To je dosadno i nama i publici. Mene zanima istraživački rad u pozorištu, a u isto vreme i tzv. stara škola glume gde se igra „iz džigerice”.

Đurđevićeva je dugo bila i u igračkoj trupi Sonje Vukićević i uživala u takvom obliku rada koji je učvrstio samodisciplinu, odgovornost i posvećenost.

– Nema više žara, a bogami i tolerancije. Došlo je neko drugo vreme. Što kaže Šekspir: „Ovo vreme je izašlo iz zgloba”. Ali jedno je sigurno – sve što je bez žara, ne prija mi. Nemam ulogu koje se stidim. Svoje probleme ne iznosim pred publiku, a ako mi se nekada nešto i učini da je za mene poraz, teši me Pupinova misao: „Porazi su samo kratka odmorišta budućih velikih pobeda”!

Sa blagim osmehom nam priča o stvarima koje je opuštaju:

– Prijaju mi gledanje filmova, muzika, šetnja, malo sporta i, pre svega, druženje sa uličnim psima. Hranim ih, lečim, štitim, tetošem i brinem. To je za mene odmor. I ljude cenim po njihovom odnosu prema biljnom i životinjskom svetu. Loše stvari u tom domenu može da čini samo loš čovek.

Ranije se relaksirala slikanjem. Ove godine je bila u Egiptu i potpuno je očarana. Voli toplotu, sunce, a stalni život na moru je njen neostvareni san. Mnogo voli i da putuje, istražuje, upoznaje. Odmaraju je i hodočasna putovanja...

Snimanja „Radio Mileve”, otkriva nam, teku u velikoj radosti. Isto je i na snimanju serije „Od jutra do sutra” gde se često druženja nastavljaju u kafani.

– Moji baka i deka su držali čuveni restoran sedamdesetih godina. I mama i pokojni otac su mi se upoznali upravo u toj kafani. Meni je šank deo genetike – kaže i zaključuje:

– Glumac glumca najbolje razume jer imamo slične muke. Družim se sa kolegama. Prave svađe su retke i uglavnom su kreativne. Ali, nažalost, često se međusobno ne štitimo dovoljno i nismo odani i lojalni, ali i to se uči!